Друга страна новинарства

Суштина истраживачког новинарства није да се такмичи са другим медијима у брзини, већ у квалитету.

 

Јелена Васић завршила је Факултет политичких наука. Новинарску каријеру започела је у Центру за истраживачко новинарство (ЦИНС). Праву чар своје професије осетила је управо тамо, а 2013. године је за то добила и званичну потврду. У категорији онлајн медија, НУНС-ову награду за изузетност у истраживачком новинарству добио је управо истраживачки тим чији је она члан. Иако је у награђеној причи реч о конкурсу путем којег је спроведен пројекат „Бус Плус“, ЦИНС кроз бројна истраживања нуди информације које су скривене или непознате јавности. О независном новинарству и  њеном раду у Центру за истраживачко новинарство говори нам Васићева.

Током истраживања „Бус Плус” система, више пута сте наишли на „зид”. Колико је било тешко доћи до неких информација?

Све јавне информације, рецимо о конкурсу или финансијама, прикупили смо веома лако. Једини „зид” на који смо наишли били су људи. Тражили смо интервју са Дирекцијом за јавни превоз, али су нас одбили под изговором да немају времена. Такође, при разговору са директорима компанија које су добиле посао на конкурсу, наишли смо на исти одговор.

Јасно је да такав „зид“ није усамљени случај у тој причи. Како долазите до информација које неко одбије да Вам пружи?

Уколико неко одбије интервју, увек се можемо позвати на чињеницу да је то јавна институција и да нам мора дати интервју у било којој форми. Дакле, уколико им је једини изговор да немају времена за интервју уживо, увек понудимо опцију интервјуа преко мејла, телефоном или да, једноставно, дођемо други дан. Постоји и ситуација када тражимо документацију. Тада шаљемо захтев за приступ информацијама од јавног значаја, а уколико га одбију, обратимо се поверенику. Он углавном пресуди у нашу корист, јер су информације које тражимо од јавног значаја.

Текстови које пишете најчешће бивају објављени само на сајту ЦИНС-а. Како пренети причу широј јавности?

Постоји један велики проблем. Медији у Србији нису слободни, а самим тим не могу да пренесу истраживање, на пример, о неком политичару, уколико их он плаћа. ЦИНС се бави корупцијом и криминалом, а такве приче могу да објаве само независни медији. Уколико ЦИНС бесплатно свим медијима проследи своје истраживање, а сутрадан га нигде не видимо, буде нам јасно колико слободе они данас имају. Што се тиче нашег доприноса томе, размишљамо о прављењу сопственог онлајн медија на интернету.

Споменули сте да проналазите информације о особама које су на власти или се баве криминалом. Да ли Вам је неко због тога некада претио?

Нисмо имали директне претње, јер се то више не ради на тај начин. Најчешће нас позову колеге из других медија или познаници и добронамерно нас посаветују да то више не истражујемо. С друге стране, јаве се неке врсте притисака, на пример, претње тужбама и преписке са адвокатима. Ипак, ништа од тога не може да има учинка, зато што су докази на нашој страни. Уколико новинар говори истину, њоме може и да се одбрани. Њега штите истина и јавност.

Шта је утицало на Вас да потиснете мисао о потенцијалном ризику?

На мене доста утиче оно што мој колега Стеван Дојчиновић стално спомиње, а то је да је претња добра ствар. Уколико нам прете значи да смо добро обавили посао, и тиме што нам прете нису ни свесни да су нас упозорили. Уколико не прете, већ само реагују, тада смо у проблему, јер не знамо шта нас чека иза угла.

Колико се често новинари у истраживачком новинарству сусрећу са моралном дилемом?

Моралну дилему углавном имамо уколико пронађемо неке приватне информације – да ли их објавити или не? Дешавало се да, док смо као истраживачки тим радили на некој теми, дођемо до документације и података о личном животу или животу породице неке особе. Углавном, то се не може ни назвати правом моралном дилемом, јер се подразумева да се приватне информације не објављују уколико нису од јавног значаја, што је најчешће случај.

Морална дилема јесте нешто са чиме се сусреће свако ко приступи новинарској професији. Међутим, шта је то што издваја истраживачко новинарство од других врста новинарства?

Разлика може бити у гледишту, тј. начину посматрања неке теме. Ипак, највећа разлика су докази. Новинари су навикли да само назову и питају за информацију, и оно што су на тај начин сазнали, напишу и објаве. Не умањујем њихов значај, јер они раде савршен посао, када га раде како треба. Међутим, примећује се разлика између текста који је резултат вишемесечног труда и рада, који доказује оно што нико други није, и оног који је резултат једног позива или одласка на терен.

Шта је Вас подстакло да наставите да се бавите истраживачким новинарством?

Када смо почели да истражујемо „Бус Плус”, колеге из „Пиштаљке” објавиле су уговор, који је Дирекција за јавни превоз потписала са фирмама које су победиле на конкурсу. Тада сам помислила да је све готово, да је све објављено и рекла колегама да нам је истраживање пропало. Један од њих одговорио ми је како су они пронашли само један угао приче, да је углова много, али да је циљ пронаћи прави. То ми је био подстрек дa наставим даље и схватим да није суштина истраживачког новинарства да се такмичи са другим медијима у брзини, већ у квалитету.