Драма о Анти

Премијера представе „Овде пише драма о Анти“ изведена је 30. oktobra у Дорћол плацу.
У режији Марије Барне – Липковски, улоге тумаче Душан Матејић, Милорад Мики Дамјановић, Хелена Петровић, Ивона Кустудић и Драгана Ђурђевић.
Сам текст је био инспирисан новинским чланком који је изашао у „јутарњем листу” 2003. године. Данас Анте живи у Задру.
Представа говори о породици, проучава сложен однос између сина и оца и недостатка мајке. У том недостатку мајке огледа се девијантни развој детета. Мајка детету које расте и развија се није потребна само као извор хране, већ има важну потребу за везаношћу, за сигурношћу, за љубављу… Знамо да је један од битних услова менталног здравља одрасле особе успостављање трајног емоционалног односа с мајком у раном детињству.
“Оно што прво упада у очи када се прочита текст Ивора Мартинића је његова форма, која умногоме подсећа на теорије Б. Брехта. Међутим, насупрот ономе што би било очекивано и што је употреба Брехта „на прву лопту“, што би били глумци који коментаришу своје ликове, деловало нам је као да су то ликови који коментаришу сами себе. Зато је друга значајна асоцијација коју сам имала на овај текст да он подсећа на драма-терапију; ова се врста психотерапије најчешће користи и има највише ефеката у лечењу пост-трауматског стрес синдрома, који се најчешће јавља код људи који су доживели један или низ трауматичних догађаја који им не дозвољавају да наставе нормалан живот” – говори редитељка Марија Барна-Липковски.

Радња представе смештена је на рођендану дванаестогодишњег дечака Анте. Психолошки критеријум за утврђивање краја детињства јесте 12-13 година. Сви ми одрасли смо склони да идеализујемо период детињства као безбрижан и идиличан, а заправо, напротив, за дете је то врло болан период, испуњен конфликтима, кризама и страховима, што видимо у овој представи.
Са друге стране, представа нас тера да размишљамо о феномену рата, о злу, деструкцији и последицама.
Говорећи о савременом друштву, представа суптилно говори и о рађању десничарске оријентације.
„Нема готово ниједне активности који, као љубав, започиње с тако великим надама и очекивањима, а који се ипак тако редовно изјалови“ – каже Ерих Фром и управо о љубави на овакав начин говори сама представа. Такође, о страху од губитка љубави, страх од одвајања, што нас тера да фројдовски размишљамо.
На духовит начин глумци говоре о овим и мноштво другим темама.
Сценографија је огољена, костими су сведени тек толико да покажу лик.

„Идеју смо добили када смо наишли на податак да је у свету од 1914 – 2014 било укупно петнаест минута мира, мисли се на мировање целе земаљске кугле у континуитету. И с обзиром да овај текст говори о дубоким ожиљцима и пита да ли за те људе постоји мир, управо због тога смо се одлучили за овај текст. И зато што је ово нова форма – новог реализма“- говори глумица Драгана Ђурђевић.
Баш као што је случај са ликовима из драме у којој је Анте изгубио ногу и мајку, а Јосип жену; баш као што је случај са целим нашим друштвом које је своје трауме затрпавало испод тепиха, да би оне експлодирале на најстрашнији могући начин. Није тешко видети метафору у „Овде пише наслов драме о Анти“. Постоје проблеми који се не могу решити – на изгубљену ногу се може ставити протеза, али како се носити са губитком мајке? Иако се бави озбиљним темама, представа је на публику деловала баш као што је било потребно – на тренутке ју је засмејала, на тренутке оставила без текста. Ово је могуће захваљујући феноменалним глумцима који су успели да на сцени буду јако интимни и лични кроз своје ликове. Јако сам задовољна и једва чекам да присуствујем расту и развитку наше представе” – говори редитељка представе.