Др Ђурковић о улогама једне савремене и успешне жене
Она је Јагошева и Вукова мама. Она је Драганова супруга, Јеленина и Пеђина сестра. Она је ћерка чувеног др Вуксановића и специјалиста педијатар-неонатолог и начелница службе неонатологије у Ужицу. Са докторком Наташом Ђурковић водимо разговор у породичном кафићу. У кафићу који држи њен брат. Са зидова се смеши увек иста Мерилин Монро. У уговорено време др Ђурковић је ушетала у кафић и простор испунила својим осмехом и енергијом. Њен осмех мешао се са Чолиним гласом тамо негде у позадини и обрадом песме Чаје Шукарије Горана Бреговића.
„Била сам четврти разред основне школе кад сам први пут видела бебе у инкубатору. На улици ме је ударио ауто и онда ме је отац одвео у болницу да снимим ногу. Рекао ми је да ће ме ако будем добра одвести да видим бебе. Тада je био много већи број порођаја у нашем породилишту, али и поред тога породилиште је покривало територију целе Црне Горе и источне Босне, стога је много већи био прилив болесне деце код нас. Из тог разлога није било места као данас па су готово у сваком инкубатору биле по две бебе. Тада ме је фасцинирало то што је једној беби ишла црвена течност кроз инфузију а другој жута. Тек касније када сам ушла у свет медицине било ми је јасно да је то једна беба примала крв а друга крвни дериват. И тад сам себи рекла да ћу бити лекар. И заиста, још у основној школи сам знала да ћу бити лекар и то неонатолог. Када сам завршила медицину, татина идеја је била да би мени у животу било лакше да немам дежурства и стресове тог типа и да зато једноставно одем у мирније воде, типа социјална медицина и статистика. У то време, у Заводу за јавно здравље, одвијале су се баш те специјализације, и кад су ми рекли на нашој интензивној како су отворене те специјализације, мој одговор на то био је: свашта, ја хоћу само ово и ништа друго и нисам се покајала.“
Наташа као студент
„Најлепше године биле су ми оне док сам студирала. За време студија свако вече сам негде излазила, барем у шетњу кроз Кнез Михајлову. Учење до 8 сати а онда напоље. А кад смо открили сплав на ком је Лукас у то време наступао, сваке суботе смо освањавали тамо, није то билo ништа посебно – данас бисмо то назвали биртијом. Он кад нас види заустави музику да нас поздрави и онда тек наставе да свирају даље, јер је исто друштво сваке суботе било код њега на сплаву. Није се ни тад имало новца, али се једноставно знало – сви колико имамо дамо и идемо. Кад немамо паре онда код нас у стану. Тај стан у ком смо сестра и ја живеле добиле смо од бабе и ту смо се скупљали: један другар гитару, други хармонику… Нас петоро смо чак купили ауто, неку Лиану, јадну, никакву. Кад је било лепо време одемо на Кошутњак, перемо ауто, правимо роштиљ…“
На крају реченице са сетом у очима и одмахнувши руком прокоментарисала је како су та времена прошла.
О томе како је бити ћерка чувеног и омиљеног доктора Драгомира Вуксановића, доктора који је 1976. основао Одсек неонатологије при Гинеколошко-акушерској служби, и о сећању на њега др Ђурковић говори са осмехом и искром у очима и са поштовањем.
„Са једне стране било ми је много лакше него другима, јер ко може боље него родитељ да те научи и да ти пренесе знање до краја и да ништа не задржи себично само за себе, али је много већа одговорност. Одговорност је огромна. Ја и у Београду док сам била на специјализацији и супспецијализацији када поменемо Ужице они кажу: А тамо је велики доктор Вуксановић! Ако кажем да ми је отац, они би ме са толико поштовања поздрављали, што је у мени будило још већу одговорност и мисао да једноставно не смем да изневерим ни себе ни свог оца. А то није нимало лако. Кад размислим, можда најлепши тренуци за мене били су кад сам положила супспецијалистички испит и на одбрани мог специјалистичког рада. Тад сам видела колико су моји родитељи поносни на мене. То чак нису ни морали да ми кажу, једноставно се видело. Толико је било лепих речи… Прво та комисија на одбрани и полагању испита… четворо људи је устало и били су одушевљени мојим нивоом знања. Један проф Ђукић, иначе гинеколог, рекао је да је тек касније, након што ми је дао највишу оцену, сазнао чија сам ћерка. Сећам се, рекао је баш овако: Ваш отац има на кога да буде поносан“.
Докторка Наташа
„Ја толико волим свој посао да ниједног тренутка нисам зажалила што сам баш ово изабрала. Углавном буде много лепших тренутака, а свакако да буде и тешко када видите болесно дете, беспомоћно, коме не можете да помогнете али то се негде превазиђе, иде се даље. Тешко се осећам после тога, иако се већ дуго бавим овим, и дан данас се враћам у те ситуације када нисам могла да помогнем тим бебама. Срећом, мало је таквих случајева, могу да се изброје на прсте, а годишње се код нас роди преко 1500 беба. Највише ме радује када на улици сретнем задовољне родитеље и здраво дете које је некад код нас у центру лечено. Мене чини задовољном и срећном када видим осмехе на њиховом лицу и позитивну енергију која стиже до мене. То ми даје полет да идем даље и позитивно размишљам. У принципу, ја јесам оптимиста без обзира што су времена све тежа и тежа. Кад сам почела да студирам земља је ушла у неку кризу, ниједног тренутка није било лако, само се нешто делимично и тренутно превазилазило, а ја сам позитивна и морам таква да будем и на послу и у породици.“
Изненада се сетила нечега и нестало је осмеха са њеног лица а она озареност док прича о свом послу се изгубила, мада не задуго. „Најмања беба коју сам ја пратила до Београда имала је свега 600 грама, ја сам дала све од себе и стабилно сам дете предала у Београду. То је мене у том тренутку чинило задовољном и срећном јер сам знала да сам урадила све што је било до мене. Нажалост, беба је после две недеље умрла на Институту за мајку и дете… “
Др Ђурковић, начелница службе неонатологије
Када говори о свом одељењу то ради са видном упорношћу да истраје у свему што науми. Са упорношћу која се оцртава у сваком њеном покрету, а неколико пута поново осврћући се на оца.
„Наше је да правилно збринемо те бебе, јер од првог удаха зависи квалитет живота. Морамо да дамо све од себе да дете доживи што мању трауму доласком на свет и да има довољно кисеоника како би се сви органи правилно развијали. Кад је реч о самом одељењу, ми смо пре пар година обновили сву опрему током акције Битка за бебе и захваљујући великом ангажовању Зорана Миловановића који је након те акције добио и орден борца битке за бебе. Сад ми је у плану да реновирам одељење јер је инфраструктура јако лоша. Одељење је усељено пре 30 година у ову зграду. Кад нешто наумим ја у томе и истрајем, тако да морамо успети. Циљ нам је да реновирање завршимо до 10. маја када је и планиран састанак, односно неки вид дружења, предавања и размена искустава неонатолога из целе Србије. Једно предавање одржаћу и ја. Тако ћемо обележити 40 година рада oдсека. Поред неонатолога позваћемо и педијатре и сестре из нашег региона са којима сарађујемо, као и оне који су у пензији. Моја идеја је да то буде у њихову част, у част др Вуксановића, др Наде Словић и свих сестара и сарадника који су са њима радили. Све ово данас показује квалитет њиховог рада, а време ће показати да ли смо и ми били толико успешни. Ја кажем увек – мене неко да се сети и да ме помене за 30 година ја ћу бити и више него задовољна!“
Наташа као супруга и мајка
„Много се тога промени код жене кад роди дете. Ја сам била тако поносна. Сећам се, ставим Вука у колица и идем градом. Ја дигнем главу и мислим како сви сад гледају у мене јер сам постала мајка, и стварно тек си тада испуњен. Колико год да је на послу тешко, ја отворим врата од своје куће и прво ме моја три мушкарца изнервирају због тога какву су ми оставили кућу а онда један, други, трећи приђу, пољубе ме и шта ћу идем даље. Када дођем кући потпуно преузимам улогу мајке, домаћице, куварице… Ове последње две ставке баш и не волим, али морам и то да радим (смех). Не заборављам ништа што се дешава на послу, само то потиснем. Када уђем у кућу трудим се да те бриге оставим испред врата, али ви не можете све тако лако да оставите, нарочито кад сте начелник одељења, ви се са тим носите 24 сата. Али су ми у кући на првом месту деца, као што ми је у болници на првом месту посао.“
Док прича о синовима лице јој се озари на некакав посебан начин, стварно изгледа поносно док говори о њима, одједном је полетна а у исто време сваки њен покрет је нежнији, онако мајчински.
„Велику помоћ сам имала од своје мајке и без њене помоћи не бих успела вероватно. Она је била просветни радник и пре свега једна дивна жена. Моја мајка је била уз моје дете кад ја нисам била ту, није јој било тешко ни да скува ручак мом мужу, и трудила се да они не осете моје одсуство. Она ми је много помагала пре свега око старијег детета, јер ја сам после 11 година добила млађег сина, дакле тек кад сам завршила специјализацију и супспецијализацију родила сам Јагоша. Тада сам себи рекла да годину дана хоћу да будем само мајка. И зиста сам била само мајка и уживала сам у томе.“
Маза
Током разговора у кафић су ушла двојица мушкараца средњих година љубазно поздравивши, како је они ословише – Мазу. Како др Ђурковић објашњава, тако су је док је била мала звали родитељи. То би се и заборавило да њен муж, када су почели да се забављају, није из шале почео да је зове тако – Маза. Један од оне двојице што су ушли и сели недалеко од нас поче се интересовати шта ми то радимо.
„Дајем интервју“, објасни докторка. А он узврати: „Е па праву сте изабрали, она се нимало не експонира а много вреди!“ А онда се насмејала, онако младалачки искрено и постиђено, као када вам се удели комплимент који баш нимало не очекујете. Попила је гутљај кафе и сетила се: „Баш јуче кажем сестри- Па Јелка, да л ћу ја то знати? А она мени узврати- Ајде побогу, а толике школе изучила!“
Једино што себи замерам је што се превише дајем. Свако може да ме зовне у пола ноћи и бићу на располагању ако могу да помогнем. Мало сам се од тога уморила али не одустајем, никад нисам рекла нећу или не могу ако знам да могу. Себи замерам и то што стално нешто себе преиспитујем, али вероватно је за то крив мој хороскопски знак, стално вагам да ли је требало овако или онако. Питам се шта ће други људи да кажу кад донесем неку одлуку. Мислим да са годинама постајем паметнија и зрелија па се и то вагање смањује, некада морате да пресечете, једноставно не можете се никада свима допасти.“
Последњи радови
Вести из несвести25. мај 2019.Дубровник: Зарастање рана у сусрет будућности
Студентски радови23. мај 2019.Хоће ли „немачки сан“ бити досањан?
Студентски радови20. мај 2019.Из насеља Војводе Влаховића: Београде, срами се!
Фотографија недеље15. мај 2019.Миша Јанкетић