ДОКТОР ЗА ТЕШКЕ УЛОГЕ

Миодраг Кривокапић

Доктор за мрачне карактере и тешке улоге, осим надимка Брик- овако често називају глумца Миодрага Кривокапића. Четири деценије траје његова каријера  у позоришту, на филму, телевизији. Памтимо га по улогама Петра Јакшића из „Горе-доле“, Тимотија из филма „Вирџина“, Ђорђа Генчића из „Крај династије Обреновић“… И по још десетина различитих, а наизглед сличних улога, у којима смо гледали углавном његово намргођено лице и замишљен поглед. Али, да ли су баш све његове улоге такве? Ово смо проверавали баш са Кривокапићем, овогодишњим добитником награде Миливоје Живановић. Али разговарали смо и о његове две каријере, о томе ко му је најдражи партнер, које своје улоге сматра најуспешнијим и зашто позориште воли више од филма.

После четири деценије каријере, колико су Вам награде некада значиле а колико данас значе?

„Награде увек значе. Неко је једном већ рекао- „могуће је награде презирати кад их већ добијете“. Лепо их је добијати, јер то значи да нешто добро радите. Значи да то нешто вреди. Можете ви мислити о томе све најбоље, ипак треба неко са стране да каже да то што сте радили да је добро. Наравно да ми је важна ова награда, поготово што носи име Миливоја Живановића, и што је глумачка. Лепо је добијати те глумачке награде. Добијао сам и друге, а морам да признам да ми је најзначајнија била награда својевремено, ја сам први пут када сам се појавио на Стеријином позорју, први пут добио Стеријину награду. И онда је било говора, па он је млад. Прерано је добио, има времена за њега.
Сада ми награде значе на један други начин. Значи прошло је пуно година откако сам у овом послу- скоро четрдесет година. И то значи да то још увек радим на неком високом нивоу, шта ја знам.“

Kако у Београду нисте положили испит на Академији, примљени сте на Академију за филмску и казалишну умјетност у Загребу. Данас сте један од ретких глумаца са две каријере- загребачком и београдском. Kоја од ове две каријере Вам је значајнија и коју сматрате успешнијом?

„Тешко је то одвојити. Али чини ми се да је онај загребачки период пуно значајнији, зашто? Зато што рецимо својевремено мене Београд није хтео у почецима. Мада бих ја ту увео и ову Пећ. Та иницијација је била страшно важна. Када сам почео као гимназијалац у Пећи, и да нисам срео те неке дивне људе, професоре. Увек то воде професори. Те драмске секције и та аматерска позоришта, да нисам срео те људе, и да није била та добра атмосфера ту. Можда се ја не бих задржао у томе. Али то је било нешто сјајно нешто изузетно, тако да ја мислим да је та Пећ мене одредила и то аматерско бављење у Пећи. И да кренем овим путем, ја сам онда пробао у Београду, па нисам успео и онда је остала могућност још једна. А то је био Загреб, на нашем језику. Тако да је Загреб за мене много учинио. Загреб је мени дао визу за тај посао.“

Откада сте добили визу за тај посао, па ево и до дан-данас, често Вас повезују са мрачним улогама и тешким карактерима које сте играли, колико Вам то смета?

„Не, не смета ми. Ја волим да играм жестоке особе, јаке карактере који се после сломе, тражиш им где им је слабо место. И доста сам играо Шекспира. Kод Шекспира тога има јако пуно. Већ од старта, почео сам код Kосте Спајића, то је један фантастичан резисер. У мом искуству, уз Ристића нисам срео таквог режисера.  Имао сам срећу да код њега дебитујем, у Чехову, онда сам након тога одмах играо Kалдерона. Ја сам био студент четврте године Академије, а играо сам старог Базилија. Онда су старији глумци рекли- мислим сада доводи дете да игра краља. Али њему је требао такав неко. Ја сам био мршав, аскетског изгледа. Ово помињем да сам имао срећу да радим са стварно великим режисерима. На старту, у Загребу сам почео и на филму и на телевизији.“

После само неколико снимљених филмова, постали сте у Загребу велика звазда. А те 1978. године, публика Вас је препознавала углавном по лику Илије Капаре из серије „Мачак под шљемом“, како данас  гледате на тај период? И шта још издвајате од Ваших телевизијских улога?

„То је био један велики пробој којег ја нисам био свестан, бар не тада јер сам радио у позоришту. Нисам ни имао телевизију, телевизор нисам имао. Тако да нисам свестан како је то популарно било у народу. А то је било само шест епизода. Тада је било значајније снимити тих шест него данас стошездесет, јер су сви гледали то од Триглава до Ђевђелије. Тако да је то било значајно доста, али је било и опсано. Ја после тога пет година нисам играо на телевизији. Јер било је онда- немој њега, њега су запамтили тако на телевизији. На РТС-у сам по мом суду, јако ми је важно што сам радио „Роман о Лондону“,  што сам се бавио Црњанским. То ми је било велико задовољство и уживање. Свакако тај Јаксић из „Горе-доле“ и Генчић. Ја сам Генчића врло волео и разумео и радећи то, ја сам се мало бавио и временом које је било јако занимљиво.“

Ипак, већ четири деценије надимак Брик носите по лику из представе. Ако је судити по томе, представе и немају тако кратак рок трајања. Шта Вам је најдраже из позоришног опуса?

„С тим сам дошао на пријемни. Не знају ми име. Ја сам дошао са монологом Брика из „Мачке на усијаном лименом крову“ од Тенеси Вилијамса. И онда то је онај који говори Брика, и тако Брик, Брик и тако је остало још од давне 1971.године. Е сада видите, ја сам вам помињао да сам награђиван за разне улоге. Али лично мислим да за моје најбоље улоге нисам добио ништа. Ја сам некада мислио да је позориште најважнија ствар на свету. Ово чиме се ми бавимо, кроз наш посао да утичемо на стварност и да можемо да је мењамо. То је једна фантастична илузија, коју сам нажалост изгубио. Али је било сјајно док сам веровао у то. Радили смо неке представе, које су биле освајање слободе. Говорење о стварима о којима се ћутало или се није говорило јавно. А биле су свеприсутне. И у том смилсу ми је била јако важна та представа „Kарамазови“ Душана Јовановића који је писао, а Љубиса Ристић режирао. Партнер ми је био Шербеџија до дан-данас мој најдражи партнер. А Ристић мој најзначајнији резисер, бар мени.Рецимо још једна представа, то је „Шиптар“. Неке 1986., ми смо говорили о неким стварима и индиректно упозоравали. Ми смо о том проблему проговорили са сцене. Ја мислим на време. И онда се издешавало шта се издешавало.
Ја мислим да ми је то била изузетна улога.“

Ипак, неспорно је да Вас публика памти и по изванредним филмским остварењима.

„Ја сам се бавио филмом успут и телевизијом. Знате позориште је страшно важно, јер ту имате континуитет и ту трајете, јер филм и телевизија ту може да буде тренутак. Бљеснете и нестанете. Kо зна да ли ће доћи следећи. А у театру- то је наша кућа. И ту је директан контакт са публиком, и ту ми заправо остварујемо себе, тражимо по себи. А то што смо нашли крчмимо тако по филму и телевизији. Имао сам срећу да сам имао и добрих филмских улога. Ја најмање примедби имам у филму „Вирџина“.
Онда на пример код Живка Николића, „У име народа“. Жао ми је што се нисмо срели још који пут, а требало је. То исто ми је важан филм. И „Вечерња звона“ са Зафрановићем. Имао сам срећу да сам радио на филму са добрим режисерима, и Зафрановић и Грлић…“
.
Када се сумира Ваша каријера, чини се да филм и телевизију увек стављате иза позоришта. Зашто?

„Јесам пре постављао позориште пре филма, што са овим искуством не бих радио. Јер, знате шта? Театар је фантастичан. Он је као и живот. Буде тај један тренутак и оде. И ко је био присутан? Ми који смо играли они који су гледали, и онда то остане у неком сећању. А знате када радите на филму, на телевизији, то ипак траје. Ја сам играо фантастичне улоге у позоришту, којих се и ту и тамо неко сети. А ово стално телевизија подсећа, јер се то стално нешто врти.“

Колико у улогама које смо гледали, има Миодрага Кривокапића из приватног живота?

„Паа, има тога, увек има. Али вас увек бирају, по типу. Он то може да одигра. Kада смо студирали, сви су ми причали- сви су хероји твоји по предиспозицијама психофизицким, по изгледу, по гласу. Мислећи да ћу се само у позоришту наиграти. Али на филму, говорили су ми, ти ћеш то нешто слабо. Оно испало да сам ја играо више од свих њих и на филму и на телевизији, уз позориште где сам се стварно срео са свим класицима. А баш захваљујући томе што сам сваком лику давао део себе.“