Доктор спортског новинарства

Завршио је Медицински факултет, а бави се спортским новинарством. Несвакидашња комбинација професија јединственим чини Милоша Шарановића, новинара Б92. Овај обични човек са необичним животним путем родио се 1971. године у Загребу, а већ са три године дошао је у Београд. Емотивно је везан за Нови Београд и блок 70 у којем живи, а страствено навија за Партизан. Радо се сећа клиначких дана, а стечена популарност није га променила. Интервју пред Вама Милош је окарактерисао са „од А до Ш“.

Загреб

Не сећам се града у ком сам се родио, мада сам ишао неколико пута у Загреб захваљујући послу којим се бавим. На крају, као врхунац, пре неколико година отишао сам у Загреб без икаквог повода, чисто да видим где сам се родио и покушао сам да проценим где се налази Београд, град у којим живим и који бескрајно волим, у односу на Загреб. Видео сам да је у Београд у благом заостатку и да неке позитивне ствари прво долазе тамо, па тек онда овде. Мени је родни град, ето, прилично непознат, што није нужно лоше јер ме за њега не вежу ране и болна сећања, као многе људе овде.

Блок 70 као уточиште

Са три године сам дошао у Београд, мада је волим да кажем да сам дошао на Нови Београд. Увек се декларишем као Новобеограђанин. То је једноставно моја база, моја авлија и уточиште. Оно што је људима који се роде у малим местима њихово село, за мене то представља Блок 70. Иако има милион мана које, када бих прихватио да размишљам о њима, не бих могао да негирам, мени је ту сасвим добро. Заиста никада нисам размишљао о томе да се преселим из краја у коме живим. Јесам размишљао да одем из државе, али унутар Србије, да могу да бирам где ћу, опет бих одабрао блок. Прилично сам екстреман када је локалпатриотизам у питању и блок у којем живим много ми значи. Има милион предности одрастања у блоковима, а да нисам апсолутно уверен у то, сигурно не бих одлучио да ми и деца ту одрастају. Раније научиш неке лоше ствари, раније имаш прилику да видиш неке друштвено неприхватљиве појаве, што уопште није лоше када имаш сложну породицу иза себе која ти смањује опасност да направиш погрешан избор. Битно је да раније постајеш свестан света око себе, на време се упознаш са профилима људи који би касније у животу могли да ти праве озбиљне проблеме. То све видиш на време и са те стране је непроцењиво одрастати у блоку. Људи блок доживљавају као гето, опасно насеље, критично и ризично место за живот. Ја га тако не видим. С обзиром на земљу у којој се налази, било би чудо да је баш скроз миран и безбедан, али не видим да је по било чему лошији од других крајева града. Добре стране су нераскидива другарства, тај „комшијски“ однос међу људима, што је наравно и последица чињенице да много људи живи на малом простору, километар пута километар. Такво стање олакшава живот у свету који је превише задрт, себичан и заокупљен једино собом. Река је близу, има много игралишта, школа, а да не причам о предностима које доноси дружење са децом од малих ногу. Продавнице раде 24 часа, ту је Дом здравља… Све те ствари живот чине једноставнијим. Нови Београд начелно има савршену инфрастуктуру, ако се занемари велика количина бетона.

Одличан и омиљен ђак

Сећам се основне школе, пре свега због чињенице да су успомене из раног детињства по логици ствари много упечатљивије. Ишао сам у Основну школу „20. октобар“ и волео сам је. Ишла ми је лако, а дружио сам се са људима који су били нешто лошији ђаци.  Успевао сам да спојим две основне ствари – родитељско задовољство и прилику да се похвале да сам ја одличан ђак и да буду врло поносни, а са друге стране да избегнем то да будем неко кога ће проблематична деца, са којом сам се дружио, одбацити и кињити. Тако сам некако успевао да опстанем. Тај период ми је необично драг, остао сам у контакту са неким људима, а неке сам сретао и после 10-15 година и бивао најчешће изненађен – има оних који су невиђено успели у животу, а деловало ми је да неће баш бити тако и, на жалост, супротних примера.

Породица

Имам 16-годишњег сина Угљешу и седмогодишњу ћеркицу Јелицу. Није ми се свиђало што ми сина у основној нон-стоп спопадали како сам ја био одличан ђак. Још ми се није допадало и то што су га знали као мог сина, што је потпуно погрешно из милион разлога, а највише јер може да утиче на њега. Ужасно ме изнервира када видим да однос према њему има везе са мном или са нечим што би се евентуално могло добити од мене. С друге стране, бескрајно сам поносан јер ми се све чешће дешава да прођем кроз крај и да чујем клинца како каже другом: „Е, то ти је Угљешин ћале“. То ми је савршено. Јелица је тренутно у неиздрживој фази, хиперактивна је, али то је највеће благо у животу човека. Ипак, трудим се да сачувам приватност и да породица буде нешто што ће, осим када су у питању мени блиски људи, остати заиста и само моје. Не могу да схватим оно што су многи људи радили, а то је да се појављујем негде са њима, да се сликам у јавности. Да, имам двоје деце и бескрајно сам срећан због тога, али породица са јавном компонентом мог живота нема никакве везе.

Студије на Медицини и смрт мајке

Студирао сам медицину, а бавим се новинарством. О томе ми најчешће постављају питање, ретко кога занима зашто сам оћелавио или се угојио или који број ципела носим. Хахахах. Прича је релативно необична. Уписао сам медицину, једноставно, јер сам желео да будем лекар. Од породице нисам имао ни подршку ни притисак – мајка је била равнодушна у смислу да ме пусти да сам одлучим шта желим да радим, док је отац био потпуно сигуран да сам одабрао професију која није за мене, убеђен да су све друштвене науке боља опција. Желео сам да се бавим психијатријом јер ми је деловала најинспиративније. Медицина је битан, скупоцен и драгоцен занат, а психијатрија је у оквиру ње некако најваздушастија, у смислу да је већина процедура и система или растегљива или прилагодљива или их нема. Зато ми се психијатрија чинила довољно изазовном. Почео сам да студирам добро, а осцилације су дошле због чињенице да ми је мајка у раној фази студија умрла лекарском грешком. То је био ужасан ударац за мене и  деловало је као најбољи могући доказ зашто тај посао не желим да радим. Једна од ствари које не заборављам јесте израз лица лекара који ми је саопштио да ми је мајка умрла и покушај објашњења зашто. Сећам се и своје реакције, тада сам био у најозбиљнијој опасности да престанем са медицином, чинила ми се бесмисленом. Онда сам временом схватио да је, као и у свим другим стварима у животу, глупо да станем на пола. Плашила ме је могућност да једног дана поставим себи то фамозно питање: „Где ми је прошло тих две, пет или двадесет година?“. Да бих избегао ту врсту преиспитивања и нервирања, проценио сам да је боље да наставим. Психијатрија, која је требало да ми буде професија и која ми је била најатрактивнија, такође је на један личан начин престала да ми буде циљ. Са човеком који је држао вежбе делио сам гомилу ставова, принципа и начела, а основни став је био да се психијатрија озбиљно и одговорно ради искључиво на познатом језику и у познатој култури. Онда је он после неког времена изгубио стрпљење и отишао у Америку и тако изневерио тај принцип. Нисам се разочарао у њега, али схватио сам да то може да значи да и мене може да сачека сличан избор и иста дилема, што се коси са свим што сам до тада мислио. Нисам желео да будем незадовољан платом и животом, па да морам да идем у иностранство, јер сам и даље веровао да се психијатријом човек може бавити једино у познатом окружењу и на познатом језику. Тако сам одустао од психијатрије и успорио драстично са факултетом схвативши да се нећу тиме бавити. Ипак, завршио сам студије и поносан сам на то. Иако то формално образовање не примењујем сада, свестан сам да је део мог угледа, ако није неукусно да кажем да га имам, последица тога што сам завршио тежак факултет.

Продавац опозиционих новина и блиски сусрети са оружјем

Већ са 18-19 година желео сам да почнем сâм да зарађујем и тако бар донекле обезбедим самосталност. Тако сам преко студентских задруга почео да радим разне послове – блесаве, занимљиве, будаласте, добро плаћене, криминално плаћене, досадне, исцрпљујуће… Тако је било све док нисам почео да продајем опозициону штампу, и то 1992. године када она није смела да се продаје у трафикама и радњама, већ само на улицама, пијацама и сл. Био сам задовољан и чињеницом да радим нешто корисно за себе, али и зато што, тако сам веровао, утичем да се систем и власт промене. Доста сам научио продајући новине, што можда банално звучи, али тада сам срео сијасет различитих људи. Дешавале су се и опасне ствари. Једном ми је конфузни и нимало разумни добровољац у маскирној униформи и са пушком пришао распитујући се како да се прикључи некој војној формацији. Нисам био јунак, проћаскао сам с њим 2-3 минута и успео да га упутим на Славију. Нажалост, то је тада била нормална појава. Ето, наоружани и маскирани шетају Београдом.

Други пут је неки господин извадио пиштољ не би ли ми приближио свој став о човеку који је стајао на насловној страни листа „Време“, који сам продавао. На насловној страни био је Атанасије Јефтић у крупном кадру. Лупао је пиштољем по новинама, претио како би побио и њега и све нас. Срећом, завршило се само на томе. У време студија бавио сам се тим послом, а након што сам дипломирао, отишао сам једну суботу на пијацу чисто да се опростим од продавања новина.

saranovic twitter

Новинарски почеци и љубав према спорту

Моји први додири са новинарством су навијачки фанзини, али та мисија стварања „урбане популације навијача“ завршена је безуспешно. Писао сам мало за „Време“ и дуго за школске часописе „Школарац“ и „Школарку“. Радио сам квизове, писао историју спорта, мозгалице, питалице… Озбиљним новинарством, ипак, почео сам да се бавим сасвим случајно. Душан Гајић, мој добар пријатељ и садашњи дописник РТС-а из Брисела, у неком безвезном разговору рекао је да покреће неку емисију, продукцијска група „Мрежа“, и да би било добро да ја радим блокове о спорту у једној емисији. Спорт је мени највећа страст и љубав откад знам за себе. Вероватно је грех рећи, али спорт ме је у било ком тренутку занимао највише од свега. Чак и када сам студирао, спорт ми је био пречи од факултета. Душанова понуда те 1999. године деловала је примамљиво, а занатски ми тада није деловало прекомпликовано због очајног узорка спортског новинарства у Србији, где је било много људи који нису знали ни елементарне ствари. Имао сам срећу да у „Мрежи“ сарађујем са добрим новинарима, који су имали много искуства и знања, а при том нису били разметљиви. Од двоминутних сегмената о спорту, кренуо сам да правим неке дуже и захтевније форме, па сам, ето, постао скоро новинар. Хахахахахах.

Б92

Мој долазак у Б92 2002. године сплет је невероватних околности. Момак који је радио у „Мрежи“ као преводилац рекао ми је да му сутрадан у Београд долазе три другара из Хрватске да гледају Партизан – Црвена звезда, београдски фудбалски дерби. Пошто он није знао ништа о томе, замолио ме је да се побринем за карте и да их одведем на утакмицу. Мени тада сине идеја да о томе направим прилог – тројица Хрвата у Београду на дербију. Добио сам од „Мреже“ све што ми је било потребно. Заиста су били веома занимљиви момци, различитих карактеристика – један је био професор историје, други професор географије, трећи брокер. Један је навијао за Хајдук, други за Динамо, трећи за Вележ. Један је волео Београд, други има лоше искуство у Београду, а трећи никада није ни био. На путу до стадиона они су ми испричали своје животне приче и склопљена је интересантна емисија. Шест месеци касније у „Мрежином“ прегледу најзанимљивијих прилога нашао се и мој. То су видели људи са Б92, тачније Мишко Билбија, уредник домаћег програма. Ускоро ме је он позвао и понудио ми да пређем у Б92 за, у том тренутку, сасвим пристојан новац. Убрзо сам схватио да сам једини новинар у спортској редакцији и да је на мени да направим вести. После десетак дана од мог доласка Б92 купује права за преносе шпанске лиге у фудбалу и у јесен 2002. седам у оф-кабину и крећем да коментаришем утакмице. Дакле, после 25 година гледања утакмица и исто толико година смејања коментаторима и бележења њихових лапсуса, постао сам један од њих, од оних који греше и којима се смеју. Хахахах. После сам два пута ишао на Олимпијске игре, затим на Светско првенство у фудбалу итд. Било је ту разних догодовштина – од тога да убеђујем људе како сам ја заправо новинар, иако имам улазнице а не акредитацију, до суманутих прича са таксистом, који ми је испричао цео свој живот одушевљен чињеницом да сам из Србије.

Партизан – прва љубав

Ни сам не знам кад сам почео да навијам за Партизан, не умем временски да дефинишем.  Откад знам за себе…  Покушао сам да играм кошарку у Партизану, али нисам успео, што због недостатка квалитета, што због мањка упорности, а делом и због повреда. То некако звучи најдостојанственије: „Спречиле ме повреде да постанем ас“. Хахахах. Отац ме је водио на утакмице кад сам био клинац, не нарочито често и не баш одушевљен тиме. Са 12 сам кренуо сâм, а са 14-15 почео сам да идем на гостовања. Од тада, па у наредних пет година ишао сам на све утакмице фудбалског клуба и више од пола кошаркашког. Ишао сам и на гостовања, чак и у иностранство. Имао сам срећу што нисам имао нит која би ме учинила хулиганом. Једноставно, никад нисам имао потребу да ударим флашом у главу или да бијем некога зато што не навија за исти клуб као и ја. Навијачка страст је велико богатство. Наравно, уколико прерасте у агресију опасна је и друштвено неприхватљива, али мени је то, са овом памећу и годинама, далеко и страно. Али никада некога нисам волео мање, никада се некоме нисам давао мање због тога што сам навијач. То је само још једна љубав и битна ствар у мом животу. Посао ме је мало променио утолико што сам путем њега сазнао и неке ствари које можда и нисам желео да знам о вољеном клубу. Рецимо, намештање утакмица је нешто што верни навијач не жели да види и зна. Временом сам, на основу искуства, схватио да то није толико бесмислена теза и да се догађају ствари које навијаче много боле, а новинаре терају на истраживање. Начелно, што сам ближе спорту, то је мање емоција. Оне нису нестале, али су нешто слабијег интензитета.

Популарност

Све промене у животу се на неки начин одразе на личност. Популарност, како то људи зову, представља сплет ствари од којих су неке позитивне, а неке негативне. Од те позитивне добио сам можда некад боље месо у месари, да ми неко свирне и махне на улици или да ме питају хоћу ли место са више места за ноге у авиону… Некада уме страшно да ми смета, нпр. када нисам расположен да причам о немачкој лиги или када ме, док сам с децом, неко пита шта да игра на кладионици и сл. Популарност ме није променила из једноставног разлога – ја не осећам промену. Да радим у дому здравља или у пекари, знало би ме мање људи, али би ме такође неко знао и са њима бих исто комуницирао. Никада себи нисам дозволио да будем фасциниран величинама и увек сам пробао са њима да разговарам најнормалније. Зато не мислим да би било нормално да неко има проблем комуницирајући са мном и увек се трудим да разговор олакшам у старту, како се људи не би осећали непријатно. Друга је ствар што ја и даље заиста не схватам због чега је онај који се појављује на екрану на било који начин посебан. Он само ради један од послова. Много ти је битнији човек који одржава радијаторе у стану или онај који доноси храну у продавницу. Без њих би стварно био у проблему, а без мене би живео сасвим нормално.

Срамота – једини страх

Једини реалан страх који имам цео живот јесте да се не обрукам, у смислу да ћу радити нешто што нисам ја. Колико год да ми популарност не значи ништа, толико би ме срамота оборила. Када бих се нечега стидео, а при том нисам ни ирационалан ни попустљив према себи, мислим да би ме то убило. То је једини страх који имам, не рачунајући ове елементарне – за здравље и срећу блиских људи и сл.

Либерал

Ја сам човек либералних схватања. С обзиром да живим у врло конзервативном друштву, често сам био у мањини и на политичкој маргини. Живео сам у време када су вредности попут патриотизма, које мени нису блиске, биле апсолутно прецењене. Ја то немам – процењујем људе искључиво на основу личности. Зато су ме грађанске акције све време привлачиле. Политичка сцена у Србији потпун је ненормална у прошле две деценије, да не кажем пет. Ја сам левичар и то изазива шизофрен однос према политици јер све што се у Србији продавало као левица није то била. Био сам велики противник претходног режима, а сада сам озбиљан критичар тренутног. Мислим да, осим 29. септембра 2000. године, нисам гласао за победнике на изборима. Боље речено, оно што је у Србији до 6% по правилу је моја политичка опција.

Цигарете и кладионица

Пушим доста, а пропушио сам са 22 године, То је тотални парадокс јер обично људи то ураде са 15 или не ураде уопште. Не пијем, не дрогирам се. Кладим се, али ниједног тренутка то што радим не превазилази трошкове које могу себи да приуштим. Забавно ми је да се кладим – знам да нећу стећи новац да купим кућу од тога, али нећу ни раскућити ову коју имам. То ми је довољно.