Почетком ове године, Србија је поред Украјине била земља са највишом стопом оболелих од малих богиња у Европи. Антивакцинашки лоби уз помоћ јавних, естрадних личности изборио се у јединој борби, а то је индиректно угрожавање оних најмлађих.
Чињеница је да јавне личности попут Јелене Карлеуше, Маје Волк, квази-доктори попут Мирољуба Петровића, сносе део одговорности за утицај на јавно мњење. Ако занемаримо дефиницију „јавне личности“, чињеница је и да велики број људи уважава њихово мишљење као таквих, прати њихов живот, неретко их узимају за узор, а појединци без преиспитивања следе. Иако некомпетентни за већину тема о којима јавно износе своје мишљење и позивају друге да их следе (јер, која би иначе била поента?), ипак су грађани. Грађани са пуним правом слободе говора, мишљења и изражавања истог. И њима може да се деси да, како то објашњава Др. Владимир Ђурић „потпадну под Данинг Кругеров ефекат, који је по дефиницији когнитивна склоност у којој необучене особе доносе неадекватне одлуке и нетачне закључке, али њихова некомпетентност онемогућава њихову метакогнитивну способност да схвате грешке“.Додаје и да имају „илузију супериорности“ рангирајући своје (не)способности изнад просека, а некомпетентност повећава самопоуздање. Јасно. Самопоуздање зрачи. Све што зрачи привлачи.
Поводом тридесетогодишњице вакцине против рубеола и малих богиња (ММР), главна медицинска саветница британске владе Сали Дејвис, позвала је родитеље да престану да верују у митове антивакцинаша и приложила доказе стручњака из области медицине који су при Светској здравственој организацији дошли до веома важних аргумената. Прво је то што је потпуно дискретидована теорија из 1998. године у коме се тврди да вакцине изазивају аутизам. Друго је то што је вакцина за 30 година спасила смрти преко 4000 деце.
Можемо и једном и другом ставу да припишемо и страну разних теорија завера у којима једни желе да се обогате као део лобија, једни као сам лоби у улози тзв. ‟фармацеутске мафије‟. При том као део ‟фармацеутске мафије‟ гледамо људе који су су се годинама школовали на медицинским, хемијским и свим сродним факултетима, сакупљали информације тестирајући стотине опција. Њихова улога са моралне тачке гледишта и искуствене стране, оно што служи да дође до одговора и тај одговор је пре свега стручан.
Пре мало више од три године број деце вакцинисане ММР вакцином износио је 77% од пожељних 95%. Прошле године, као последица „антивакцинашке пропаганде“ спао је на драстичних 17%. Смрт дечака, изазвана малим богињама управо као последица невакцинације, подигла је прашину у јавности и утишала острашћене на тему „вакцине – зло“. Ове године стопа вакцинације повећала се за 18%, али то и даље није довољно.
Проблем је у томе што сваки појединац треба да буде довољно разуман и самосвестан да рационално одлучи шта га и зашто привлачи. Нарочито уколико сносимо одговорност за добробит и доношење одлука у туђе име, као што је случај са родитељима и старатељима деце. Проблем је када сматрамо да је у реду пса одвести код аутомеханичара на преглед иако су нас одувек учили да томе служи ветеринар. И још већи проблем када такву одлуку сматрамо исправном. У реду је слушати музику Карлеуше, поштовати Др. Петровића, следити госпођицу Волк. Али толико изгубити компас и слепо присвајати туђе ставове као своје, без доказа, по цену довођења најмилијих у потенцијалну опасност? Пре заговарања теорије завере, потребно је поставити питање себи зашто још ниједно стручно или полустручно лице, лице са било каквим образовањем из области медицине или хемије, није изнело доказе и конкретне разлоге да „зато и зато не треба вакцинисати децу, јер се врло вероватно може десити то и то“. Смрт детета и све остало лоше што „иде уз вакцину“ не дешава се тамо некоме негде. Уз такав став лако је делити ставове и позивати следбенике. Док се не искуси лично. Док дете комшије, пријатеља, неког „ту“ не страда, а онда чист страх уместо чисте свести чини да вакцина више не буде баук. Након тог догађаја број деце коју су родитељи довели на вакцину порастао је на 35%. Још само шездесет.
Сваке године у Србији умре око 15 људи заражених вирусом малих богиња, од тога један део су деца. Тај број може да буде нула. По свему судећи, вакцинација је делотворан начин у борби за стицање имунитета.
Две дозе су довољне да у будћности број оболелих и број оних који подлегну последицама сведемо на минимум, а то и јесте циљ. Уколико наш организам прихвата вакцину, дужност свих нас је да то и учинимо.
