Добри дух Младеновца

„За мене има највећи значај то што сам умела да препознам дар код деце и да их усмерим. То ме испуњава више него све моје слике.“

Навучених завеса, са пригушеним осветљењем које допире из спуштених лустера, кафић подсећа на задимљене барове у америчким филмовима. Зидови обложени ламперијом и бледо зеленим тапетама дају му топлину. Чарли Чаплин са урамљеног цртежа надгледа ниске дрвене столове. Осим конобара, који себи у браду псује апарат за прављење еспреса, локал је потпуно празан, као да су рани јутарњи часови. Часовник на зиду откуцао је подне у тренутку када се из звучника чула песма чувене Белинде Карлајл. На вратима се појављује пуначка средовечна жена у индиго плавој сукњи до чланака. Пепељасто плава коса свезана у реп отвара јој лице са кога, испод дубоких подочњака, блиста осмех. Сандра Тагић. По образовању је дипломирани менаџер маркетинга уметности. Ипак, у разним животним периодима, проширио се спектар њених занимања. Љубав према сликарству и уметности све је то повезала.

Рођена је у Нишу 1963. године. Живела је у Белој Паланци. Волела је да пише и ваја, била је члан дечијег позоришта и завршила нижу музичку школу, одсек за клавир. „Одрасла сам у специфичној топлини, како већ баке и деке умеју да размазе децу. Нисам живела са родитељима и често сам патила због тога, нарочито када је требало да одржим концерт или примим неку награду.“ Наручивши кафу, из ручно украшене табакере извукла је цигарету. Стављајући је у муштиклу, поче да говори о својим првим склоностима ка уметности. „Веома сам активна била као девојчица. Радије сам се играла блатом и песком, него луткама. Родитељи су ме подржавали да све своје лудости спроведем. Вероватно ме је то усмерило да таква будем и данас. Увек се задржи у човеку то дете и никад не одрасте.“

Долазак у Младеновац, тада још неизграђено насеље на индустријском подручју, био је узрокован пословном приликом њеног оца, када се читава породица преселила. Нова средина представљала је нову патњу. „Ја сам особа која је увек проналазила неке људе око себе, али нисам имала ту жељу да припадам овде. Првих годину дана сваког викенда сам се враћала, јер нисам могла да живим без свог друштва. Касније сам стекла многе пријатеље и у Младеновцу. Та пријатељства су ми драгоцена. Прошло је седам година откад сам била у месту где сам провела детињство. То је изузетно лепо мало место и радо се сећам неких тренутака, али постоји нешто специфично у вези са мном – ретко кад те фиоке отварам, као да то ‘јуче’ није постојало. Вероватно ме жеља да у сваком дану нешто променим и створим нешто ново не подсећа на старе дане. Више волим да припадам људима него месту.“ Разговор о детињству подсетио ју је на стару пријатељицу, са којом је недавно случајно успоставила контакт, после 35 година. „Сада се сваке вечери дописујемо, као да се никада растале нисмо!“

Одрасла је у кући са шест година млађим братом од тетке, са којим је јако блиска, те никад није осетила да нема рођеног брата или сестру. „Кућа је увек била пуна. Шесторо нас је живело у двособном стану и никад нисам имала неки свој кутак, али некако смо сви били позитивни и ведри. Средњу школу усмереног образовања сам најпре похађала у садашњој Техничкој школи. Природно-математички смер био је за мене ново искуство и имала сам срећу да ми дивни професори предају.“ Ипак, њене средњошколске дане обележио је један немили догађај. „Можда сам била друга година средње школе када сам добила упалу јајника. Месец дана сам имала високу температуру и након разних анализа су установили да имам тумор на десном јајнику величине дечије главе. То је била катастрофа. На сву срећу – све се добро завршило.“ У то време, због неисправних инсталација, изгорела је фабрика за производњу текстилних производа чији директор је био њен отац и као одговорно лице завршио је у затвору. „Тата није хтео да буде члан савеза комуниста, био је вредан радник и цењени стручњак. Сачекале су тадашње партијске гарнитуре да направи нову фабрику, а потом нам се живот окренуо наглавачке. То сам врло тешко преживела. Нисмо имали од чега да живимо. Мамина плата је била веома мала и нисмо могли да покријемо ни основне трошкове.“

Покушала је да упише архитектуру. Није успела. Осећавши да то дугује свом оцу, уписала је Шумарски факултет. „Знала сам да је мојима код куће тешко, осећала сам велику одговорност и терет неправде, па сам се заиста трудила да будем вредан студент.“ Међутим, на том факултету није проналазила никакво задовољство. Стигла је до треће године. Годину дана касније, добила је подршку родитеља да оствари жељу и отвори прву истинску књижару у Младеновцу. „Заиста сам пронашла своју љубав. Ту си могао да дођеш да попијеш кафу и да ти се све живо покаже. Имала сам невероватно добре ствари и надалеко је била позната“. Са поносом говори о својој књижари и одласцима у иностранство ради куповине производа. Вртећи муштиклу међу прстима умазаним зеленом темпером и смејући се додаје: „Скупе се људи да гледају излог и онда се гурају да виде шта има. Да ли ми верујеш?!“ У тој књижари продавала је и своје слике. „И дан данас сањам њен мирис. Мислим да данас књижаре не миришу тако.“

Мотив руковођења књижаром ‘Лира’ није био профит него задовољство. Није опстала и после девет година затворена је. У том периоду Сандра је престала да станује са родитељима, почела да живи приватно и да се забавља са садашњим невенчаним супругом Зораном Гајићем, са којим је касније и добила сина Николу. Продала је објекат како би купила стан и својој породици обезбедила дом. Породични живот јој ње дозвољавао да буде растргнута на стотину страна, те је донела одлуку да наредних неколико година проведе сликајући.

У раним тридесетим уписала је Високу школу ликовних и примењених уметности. Истовремено је студирала, радила у једној основној школи као наставник ликовног васпитања и у компанији ‘Мобтел’. Игром случаја, изгубила је оба посла. „И дан данас чувам све ученичке потписе и петиције. Имам и неку песму. Растужим се кад то видим. Због толике енергије коју сам имала, знала сам да ћу некад да пукнем – и заиста јесам.“ Стрес је изазвао читав низ негативних последица у њеном животу. „Нисам могла ни да сликам. Онда сам схватила да морам сама нешто да предузмем.“ Налажење посла у струци било је котрљање Сизифове стене, све док није добила посао у основној школи „Момчило Живојиновић“ са непотпуним фондом часова и платом од које, како каже, није могла да издржава породицу ни два дана. А чак и то је било кратког века. Заједно са децом и колегама правила је велике изложбе, од којих је једна три пута била изложена у Дечјем културном центру у Београду. „Све је била љубав“, изговорила је помало сметено умачући ружичасту сламчицу у пену кафе. „У школу не могу да одем, зато што веома патим за тим послом. Наравно, срећем се и дружим са бившим колегама, али ми је тешко када сретнем бивше ђаке. Тај посао се бескрајно воли, као и деца. Но, не окрећем се. Идемо даље. Опет имам неку децу. И стално сам окружена неком децом!“, закључила је ведро.

Данас води ликовне радионице које тренутно похађа тридесеторо деце, ради у општинској управи и бави се културом. Осим тога, радионице одржава и у центру за бригу о деци са посебним потребама већ осам година. „То су специфичне душе и нека анђеоска деца која имају посебна осећања. Патила сам на почетку, а онда сам схватила да су они у свом свету најсрећнији и заиста уживам са њима.“ Претходни посао у Туристичкој организацији Младеновца обликовала је по свом карактеру – спојила га је са љубављу према путовањима. Слушајући је како говори о једном викенду проведеном у Будимпешти готово је немогуће не приметити ентузијазам. Занесено је замахивала главом и рукама правила кругове у ваздуху, као да покушава да нацрта мапу.

Младеновац је препознаје као иницијатора акције „Град отвореног срца“ на минус седам степени, уређења атријума испред фонтане и осликавања мурала на згради Спортског центра. „Са 30.000 динара деца су осликала 320 квадратних метара. То би требало да кошта 6.500 еура најмање. Хтела сам да покажем да са мало новца и много добре воље може свашта да се уради. Постоје људи који то цене.“ Уследили су позиви из региона, Русије, чак и Мајамија, где су радови изложени у виду постера послатих поштом, јер финансијске подршке за пут деце која су били аутори није било. „За мене има највећи значај што сам умела да препознам дар код неке деце и да их усмерим. Моја лична карта јесу 32 студената или средњошколаца који су кренули путем уметности. То ме испуњава више него све моје слике.“

У души монархиста, политичким активизмом бави се нешто дуже од деценије, са циљем да у Младеновцу покрене ресор културе и да граду пружи Дом омладине. Наилазила је на одобравања свуда, осим у локалној самоуправи, али то јој није пољуљало веру у промену. „Стално сам ослушкивала жеље младих и окупљала сам креативну децу која су желела да нешто покрену и да се нешто овде предузме. То је једина моја мисија била и разлог зашто сам ушла у те политичке воде.“

Узор су јој и даље родитељи, на које је поносна. „Увек су подржавали моју креативност. Ја сам лудовала до те мере да сам сама себи шила одећу, фарбала прамен косе у плаво оловком за шминку, носила сам вунене зепе које сам сама осликала, какве су носиле само баке у то време! Имала сам жељу да се необично нашминкам, увек сам била скоцкана… Нисам желела да на тај начин привлачим пажњу, просто сам се тако осећала добро. И дан данас то тако радим.“

Испод те екцентричности крије се обична, искрена и импулсивна жена са позитивним ставом, која мир налази у тишини, у мирису фрезије, у старим филмовима, у добрим књигама и у ренесансној уметности. Порок су јој цигарете. Има фобију од скученог простора. Плаши се болести. Алергична је на људску глупост. Верује да њено понашање изазива несхватање код неких људи и да га сматрају помало суманутим. „Кажу да сам својеглава. Ако човек не следи своје животне принципе, остаје без дела личности. Све друго је неискрено.“ Воли француски језик, путовања, дизајнирање ташни и накита, али највећа љубав јој је сликање. „Умела сам да слушам неку песму и сликам 26 сати без престанка. То је невероватно пражњење. Креативност је начин да се емотивно испуним.“