Добре и праве вести су увек на терену

Ауторка: Вања Малешевић

Сектор информационих технологија се брзо развија и увек има неких новитета, зато ме и привлачи, каже за Журналист главна уредница портала Noizz.rs Ана Лађаревић. За Журналист говори о својим почецима и личном развоју. Са Аном смо разговарали и о сензационализму, таблоидима, насиљу на интернету и промоцији људских права.

С обзиром на то да си једна од малобројних новинарки која прати ИТ област, шта је то што те је навело да томе посветиш толику пажњу?

То је једна од оних животних случајности, и то срећних у мојој каријери. Имали смо упражњено место у редакцији када је отишао колега који је пратио ИТ. Ја сам само упала да га заменим. То се десило пре више од седам година а ја се и даље бавим техником, геџетима и гејмингом. Прија ми то, интересују ме сви ти новитети и начин на који се развија цела та индустрија. Из неког разлога, код нас има баш мало, ако и уопште, новинарки које се баве овим темама. Ситуација у иностранству је боља а то видим по сусретима са колегама и колегиницама на међународним сајмовима.

Да ли мислиш да је развој технологије и све већа њена употреба само унапредила новинарство или ипак има и лоших последица?

Kад сам ја почињала старије колеге су коментарисале и присећале се како су куцале све на писаћим машинама или како нису имали интернет. Тако сад и ја могу да причам са млађим колегама како пре десетак година нисмо имали друштвене мреже као извор информација. Ишли смо на све конференције за медије, сами сликали све и били на терену свакодневно, то се сада променило, добрим делом захваљујући технологији. Позитивно је што сада вести лакше и брже стижу до све већег броја људи, што се процес рада доста убрзао, а оно што је лоше је то што се све на жалост, своди на размену мејлова, телефонске разговоре и претрагу мрежа. Добре и праве вести се налазе кад сте на терену.

Шта мислиш о томе што је насиље све више присутно на друштвеним мрежама?

То је нажалост неминовност, али насиље је у том вербалном смислу било присутно и раније, само је сада попримило масовнији и много јавнији облик. И често погубнији. Добро је што део медија указује на то, и не само када се деси неки конкретан случај. Исте те мреже често буду пресудне када се помаже жртвама вербалног, али и сваког другог насиља.

Kако се изборити са притисцима и увредама када до њих дође?

Није лако, ма колико човек помисли да се навикао на то. Ако говоримо о тим притисцима на друштвеним мрежама, јасно је да одређени текстови које објавимо, а који испровоцирају људе да реагују, раде добар посао. Желимо да покренемо људе да размишљају о неким темама, да о њима дебатују. А они који вређају, ту је увек блоцк, бар на мрежама можемо да се заштитимо од њих и од увреда.

С обзиром на то да поред тога што си новинарка, такође си и главна уредница портала Noizz, да ли мислиш да сајтове треба организовати тако да промовишу људска права ?

Ако тако поставите питање, могу одмах да кажем да би то била једна утопијска замисао. Организовати сајт конкретне организације или покрета тако да максимално промовише људска права, то да, а покренути комерцијални сајт који би се бавио овим темама, то је једноставно неисплативо и немогуће. Али, и те како може пуно да се уради на овом пољу чак иако поред стоји вест о новом филму или о томе где се може изаћи за викенд. Noizz је добар пример тога јер су нама међу најважнијим и најчешћим темам управо то – промоција једнакости међу половима, борба против насиља пре свега према женама, залагање за права припадника ЛГБТQ+ заједнице, екологија…

Пошто си споменула ЛГБТQ+ заједницу а и писала си једном о томе да је Србија међу најгорима у Европи по питању дискриминације те популације, у којој су мери по твом мишљењу медији одговорни за дизање свести о равноправности?

Мислим да медији имају велику одговорност по овом питању и генерално када су у питање све групе које су дискриминисане. Све док видите гадне негативне коментре испод вести које позитивно представљају ЛГБТQ+ знате да и даље морамо да пишемо о томе.

Шта мислиш о извештавању медија о проблемима као што су ментално здравље, самоубиства, насиље у породицама ?

То су исто изузетно важне теме и драго ми је да је све више оних који се тиме баве на један озбиљан и професионалан начин. Проблем је сензационализам који је присутан код већине великих медија а који имају и најјачи и највећи утицај на читаоце. Добар пример је недавна смрт младе Јутјуберке о којој су сви извештавали износећи до детаља њене последње тренутке, јурећи изјаве од породице а онда би само на крај текста залепили увек исте реченице о томе коме се можете обратити за помоћ ако имате проблеме. То није довољно. Потребно је више текстова који ће нормализовати то да и млади људи имају егзистенцијалне проблеме, да објасне да је одлазак код психијатра исто као и да идете код лекара када добијете температуру, да је онлине насиље и те како опасно… Насиље у породици је такође врло важна тема јер је толико присутна у сваком друштву да вероватно свако од нас познаје неку жртву лично, а да тога није ни свестан. Треба писати о томе да би жртве знале да нису једине којима се то догађа и да постоји начин да им се помогне.

Да ли медији по твом мишљењу често пређу моралну границу зарад ексклузивног наслова и привлачења пажње публике?

Од кад постоје медији постоји сензационализам. У људској природи је да будемо знатижељнии да одреагујемо на те мале провокације. Али, ми смо ту да људима понудимо и нешто другачије, нешто смислено, информативно, оригинално и пре свега тачно и то је једини пут да се против тога боримо.

Да ли је могуће стати на пут сензационализму?

Једино ако градимо публику која жели квалитетан садржај. Неће он нестати, али може га бити мање.

Да ли си се икада покајала због неке вести коју си ти написала?

Нисам. Никада нисам написала нешто због чега би ме било срамота. Било је прича и текстова који можда нису били најквалитетнији, али су увек били истинити.

Kолико те је факултет припремио за рад у новинарству?

Увек бих поново уписала Факултет политичких наука. За мене је студирање једно драгоцено искуство и обавезна степеница у образовању и сматрам да даје добру основу за све даље. За моју генерацију проблем је и рекла бих недостатак, био то што нисмо имали довољно конкретних предмета који се баве новинарством, па се мало писало и имали смо недовољно праксе на самом факултету. Исто важи и за оне колеге који су се окренули ТВ новинарству или радију. Надам се да се то променило.

Kоје грешке си правила у почетку и како су оне утицале тада на тебе?

Тешко ми је да се сетим нечег конкретног. Срећом, није било ни једне вести коју сам написала а да се испоставило да није потпуно тачна, да мора да се повуче или преправља, а то је и најважније. Учила сам временом како да развијем свој стил писања, да препознам битно од небитног, да сагледам причу са свих страна.