Интервју недеље

Добра књижевност је цеђена истина

10. новембар 2014.
Јована Миловановић

Никола Маловић

Фасцинантна је та потреба да сазнамо колико има стварне истине у неком књижевном делу, а све време заборављамо да је добра књижевност цеђена истина. И тада она говори не о јунацима, него о свима нама, у баш овом нашем времену, истиче Никола Маловић.

Никола Маловић, писац романа Лутајући Бокељ и Једро наде савремену српску књижевност оплемељују духом једног од најлепших залива – Боке Которске. Рођени Которанин мисли и пише на српском језику што му затвара многа врата у Црној Гори. За Журналист добитник овогодишње награде „Перо деспота Стефана Лазаревића“ говори о Боки Которској, романима Лутајући Бокељ и Једро наде и о томе зашто црногорски медији игноришу његов књижевни рад.

У романима, Лутајући Бокељ и Једро наде, као и у збирци прича Пругастоплаве сторије, доминатан мотив је – Бока Которска, њена историја и политичке прилике кроз векове. Колико је Вас као писца одредило  порекло и поднебље?

Критика је опазила да је Бока већ од Лутајућег Бокеља, као и мост код Андрића – лик. Не бих рекао да је залив доминантни мотив, већ идиличан рам за вербално сликање оних радњи, стања и збивања које српски читалац пословично жедан мора, може да разуме. Рођен сам у Котору, граду који је Стефан Немања звао стоним и љубљеним, па ме свакако и то детерминише, али више од свега чињеница да је мора мало у нашој књижевности.

Главни јунак Лутајућег Бокеља за себе каже: „Зовем се Нико и рођен сам на Медитерану“, а јунак Једра наде: „Ја сам Никола Смекија, Пераштанин“. Да ли су ови књижевни протагонисти донекле Ваш алтер его?

Када би читалац могао да стекне тај повлашћени статус, па да с писцем надугачко анализира колико у сваком лику, не само главном, има пишчевог алтер ега – мислим да би се делом уплашио од толике концентрације свевидећег увида и свеприсутног постојања, те би о целом ауторском систему почео да размишља друкчије. На примјер: у филму Бити Џон Малкович са Џоном Малковичем има једна сцена у којој Џон Малкович уђе у подсвест Џона Малковича, те се тамо сусретне са идентитетским хаосима свих могућих облика постојања лика којег тумачи. У преводу са слика на речи, писац је посадио себе посвуда. Нико и Никола само су неки облици Малковича, симболично.

У Лутајућем Бокељу Нико, водитељ радијске емисије Лутајући Бокељ трага за својом женом. Овај роман посветили сте супрузи. У којој мери у том мотиву трагања има и аутобиографских елемената?

Лутајући Бокељ је на једној равни антиодисеја, што ће рећи да јунак тежи заокруженој љубавној причи. Одисеј је познатији по својим лутањима од његове друге праве суштине – да родну Итаку уопште не напушта. У мом роману жена је та која се дислоцира, опазићемо и зашто, али што више прозно плетиво са 1001 нити одмиче, тек понека нит је аутобиографска. Заправо, фасцинантна је та потреба да сазнамо колико има стварне истине у неком књижевном делу, а све време заборављамо да је добра књижевност цеђена истина. И тада она говори не о јунацима, него о свима нама, у баш овом нашем времену. Таблоидна жеља да сазнамо колики је у роману проценат аутобиографског изворно је презрена од писца јер је потпуно свеједно – ако „текст ради“ – да ли уопште има, или уопште нема аутобиографских елемената.

Радња Једро наде смештена је у Перасту, а Лутајућег Бокеља у Котору. Однос ова два града приказујете као историјски однос надређености- Котор, подређености- Пераст. Да ли је Котор и даље најдоминатнији град Боке Которске политички, економски и културно?

Котор јесте главни град Боке Которске, али у условима колонијалне свијести сашле с брдах, 99 посто Которана данас не зна да је град имао епитет – царски. Без обзира на све, Котор јесте политички и економски центар, са статусом зарађеним на лојалности, али му епитет културног центра вековима оспорава прилично ћирилични Херцег Нови.

У Једру наде Гугл је изузетно напредовао и може све и сваког да контролише, хомосексуалност је све присутнија појава…

Гугл јесте у роману еволуирао, па тако постоје апликације за легално прислушкивање свих (Google Ear), и за легално надгледање свих (Google Just, Google Earth Memory). Пандемија хомосексуалности у западној култури као свеприсутна тема у „Једру наде“ још није изиритирала нити једно директно новинарско питање, премда знамо да има писаца који би само на овој равни, да је имају елаборирану, могли да осове роман у промотивном или маркетиншком смислу.

Адам Оз, председник општине и власник свега у Перасту је један од најупечатљивијих ликова у Вашем књижевном опусу. Како је настао лик Адама Оза?

Лице Адама Оза писао сам годину и по. Роман је зависио од тога колико ће упечатљиво и необично у српској књижевности да се појави Адам Оз. Знао сам да ће обиман систем „Једра наде“ на тих 20-ак листова при крају – или да пушта воду, или ће да је држи заувек у савршеном књижевном суду. Критика већ казује како је Адам Оз оличење демона, премда упорно казујем да сам га градио све вријеме као савршеног политичара. Адам Оз нема доказани идентитет, расу, пол. И свако лице може да копира маестралном комбинацијом мимичних мишића. Адам Оз је фацијални маг, с преко 43.200 облика у којима се махом гради фин и поштен.

У интервју за Недељник изјавили сте да је прва реченица Лутајућег Бокеља – „Још увијек мислим на српском“ – најпознатија прва реченица у неком савременом делу, и да Вам је закључала сва врата у Црној Гори. Шта Вам је онeмогућено у Црној Гори зато што мислите и пишете на српском језику?

Довољно ће бити да кажем како ми се стално рука завлачи у џеп прећуткивањем, јер да ме официјелна Црна Гора не прећуткује, можда бих уместо векне хлеба дневно могао да купујем векну и по, казујем у полушали и са тиком у палцу и кажипрсту десне руке. Само два посто српских писаца може да од свог писања купи векну хлеба дневно. Срећом, па спадам у тих два посто. У почетку је мирисало на неправду то што црногорска ТВ није направила интервју са мном током минулих 16 година, и то што најтиражнији дневник није објавио ни приказ, ни критику, ни интервју. Дијагноза за такву врсту „осветољубивости“ над првом реченицом у роману „Лутајући Бокељ“ гласи: апартхејд.