Ивана Николић рођена је 1978. године у Београду. Матурирала је на на одсеку за клавир Музичке школе „Коста Манојловић” као ђак генерације, а на Филолошком факултету дипломирала је на катедри за српску књижевност и језик са општом књижевношћу. На Студију Б ради од 2002. године. Радила је на емисијама „Старе породице“, „Три тачке”, „Вести у 7”, „Београде, добро јутро” и многе друге. Најпознатија је као водитељка серијала „Мој Београд” са којим је остварила скоро 300 епизода.
Дипломирали сте књижевност, колики је њен утицај на Ваш рад?
Мислим да је утицај велики. Књижевност даје ширину, даје једно образовање на пољу културе и уметности. То постаје предност касније јер ви постајете достојан саговорник некоме ко види да нисте празни и да ваше питање има смисла. То човеку даје један кредибилитет да стане испред некога, што не значи да студенти журналистике то немају. А ја бих им препоручила да поред свега оног што паметно и лепо уче на факултету, у слободно време читају белетристику, јер тако ће једна Милена Дравић постати ваша драга познаница са којом се редовно чујете или ће један професор Андреј Тарасјев волети са вама да попије кафу. Добијате кредибилитет када нисте само форма него и садржај.
Како се дошло на идеју о серијалу „Мој Београд”?
То не знам ни ја тачно, то је било пре мог доласка. На нивоу куће „Студио Б“ осмишљена је та емисија које су радиле две колегинице пре мене али кратко. Када су емисију мени дали пре десет година, а она не траје много дуже од тога, некако се десио тај леп спој да сам ја наставила да је радим и да она временом добије неки облик који је ипак мало лични јер сигурно није исти као што је био. Та емисија се некада снимала са две камере, ту је било неких црно белих секвенци када је реч о форми, а када је реч о садржају била је мало другачија. Није моја да сам је ја смислила, али свако да свој печат.
Како изгледа припрема, рад и постпродукција једне овакве емисије?
С обзиром на то да ми живимо у Србији то значи да нема баш много новца, а све зависи од тога. „Студио Б“ има тај неки модеран концепт да сви радимо све, а то значи да аутор заправо учествује у свему томе. Припрема се подразумева. Од процеса снимања до монтаже прође много тога. Новинар је и сценограф, записује све што је гост причао, прави сценарио и синопсис емисије, затим следи писање текстова тзв. „окова”, што је опет један чин који захтева различит приступ. Неко превише прича, па морамо кроз те окове и радњу да убрзамо, неко прича мало па морамо емисију да попунимо. То звучи ружно и банално, али је истинито. А некада неко говори баш колико треба, онда су окови ту везивно ткиво, као нека додатна прича која представља те људе. Музику морам да осмислим и њу бирам у складу са причом. На крају следи монтажа, која је на „Студију Б“ компјутерска а не линеарна, али аутор мора да седи и у монтажи и да прати процес. Нема неке посебне постпродукције, емисија иде даље без великих ефеката и сређивања.
Свака емисија је прича за себе, сигурно има и анегдота?
Толико их је било да се човеку све то помеша у сећању, али остане нека која је занимљива. Сећам се када смо снимали покојног Милорада Павића, када сам ушла у његов стан на Дорћолу видела сам да изгледа потпуно исто као и свет његових романа. Али то није ништа претерано рећи. Трава која расте на горњој страници ормара, ту су биле скулптуре његовог оца, чувеног вајара, крлетке са људима и птицама од глине, имао је сточић из 18. века са опругама и скривеним преградама, да не причамо о његовим лулама. Када уђете у такав један стан имате осећај као да сте ушли у „Хазарски речник” и чекате да се појави принцеза Атех.
Доста људи вас је водило на иста места у граду, како успевате да Вам се емисије не понављају?
Некада се и сама запитам зашто се одређени број локација и крајеви града понављају, а то су пре свега Дорћол, Калемегдан, Стари град, Врачар, Земун, а од новијих највише Нови Београд. Мислим да је то зато што ми не бирамо госта по томе где је рођен, него бирамо личност и тада долази до преклапања па свако исприча своју причу, а с друге стране мислим да су ти делови града богатији неким изузетним личностима. Деси се да у емисији буде неко ко није из Београда, али чињеница је да чак и они одаберу места која су централна у граду зато што су ту студирали или урадили ово или оно.
Концепција емисије је да ви чврсто водите госта или он има потпуну слободу приче?
На самом снимању „Мој Београд” изгледа као класични интервју, постоје питања врло одређена и конкретна. Међутим разлика је и у томе што ту постоји и слобода. Ја пуштам госта да отплови и мало и много даље. Ја их не испитујем као политички новинар који инсистира на питању и одговору, што је и природно, али у пракси, а мислим да ће се сложити многи новинари, од тих питања буде свашта, свакаквих одговора. Деси се да прича оде мимо тих питања. То је можда ружно признати, испада можда у нечијој глави идеја да ја не умем да „водим” госта, али мислим да моја емисија баш то и тражи, да ја питањима покушам некоме да помогнем, а ако не успем онда га пустим, ослушкујем и усмеравам да нам пружи оно што нам треба а то је прича о Београду.
Поред опште политизације и банализације медија, како избегавате уплив политике у Вашу емисију?
Ту постоји једно правило. Трудим се и срећом, са једним малим изузетком, успевам да се изборим за то да „Мој Београд” не буде политичка емисија, да чак ни не промовише политичаре, јер таква једна прича може човеку да донесе велике поене. Може да вас разнежи неким врло лепим причама из детињства и младости. Зашто бисте некоме давали такве поене, онда би се то претворило у плејаду политичара, ако позовете некога из једне странке позив ће очекивати и ови из друге, треће, пете. Заобилазим да их зовем. Рецимо, у емисији је био и покојни Живорад Ковачевић, бивши градоначелник Београда, који јесте још увек био у политици, али на једном нивоу који није нама у емисији представио политичара те врсте, него је причао о Београду свог времена, о Ђоки Вјештици, Душку Радовићу. На други начин могу и гости који су писци и песници, а нису политичари, да пропагирају идеологију. Али ту имам једно правило које сам ја увела, а то је да могу да кажу све што их мучи и тишти, али уколико то није неопходно, морају да заобиђу било каква имена, па чак и странке. Наравно да се некад омакне, али добро. У сваком случају то не сме да чини више од 10% емисије.
Каква је будућност емисије „Мој Београд”?
Мислим да је то људима потребно. Створена је илузија тим неким плитким, површним, накарадним чак ружним садржајем који људи воле, а мислим да им је наметнуто да воле. Људи су упркос томе жељни неких смирених, нормалних, паметних прича, нису баш сви „загрејани” да слушају баналности у ријалити програмима. Мислим да то итекако има будућност, јер ако смо умели лепо и пажљиво да слушамо Драгана Бабића, и да дан данас гледамо такве емисије, а једна од њих је и „Мој Београд”, мислим да ћемо моћи увек. Постоје људи који то желе и мислим да их је много више.
Последњи радови
Вести из несвести28. јануар 2019.Српски гробови Иванић-града
Наука и уметност20. јануар 2019.Седам слика за један лист
Вести из несвести8. јун 2018.Уметност навијачких жврљотина
Вести из несвести30. децембар 2015.Година опасног живљења