Добар новинар од свега може да направи атракцију

tanjaP

Ја не могу ни да замислим да се нађем у студију, на плексигласу, у мини сукњи, и да постављам питања о омиљеној песми у кафани или о тренуцима највеће патње у животу.

Тања Петернек, ауторка и водитељка телевизијске емисије ТВ лица… као сав нормалан свет, дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности у класи редитеља Живојина Павловића и књижевника Слободана Селинића. Новинарство јој је, као и све у животу, дошло спонтано и стихијски, и за свој рад је 2008. године добила Златни Беочуг за допринос култури. Са колегама Бранком Станковићем и Драгомиром Зупанцем постала је члан Академије филмских наука и уметности, а од 2007. њене емисије се чувају у Кинотеци као једини тв серијал и представљају складиште начина на који познати људи размишљају, како је рекао Радослав Зељановић, директор Кинотеке.

Како примењујете знање стечено на драматургији на посао којим се бавите?

Драматургија је важна у композицији разговора. Она вас, између осталог, учи оном што се зове телевизијски сценарио и то је један од предмета који се полаже. Ја сам дуго радила телевизијске сценарије за школске, образовне и забавне програме. Иако не постоји у писаној форми, свака емисија Тв лица има неку врсту сценарија и то је начин на који се води интервју. Некад се он води хронолошки, кроз биографију, а некад кроз дан неке личности, почиње од јутра и завршава се премијером.

Ваше емисије су једини тв серијал похрањен у Кинотеци. Осећате ли притисак приликом стварања сваке следеће?

Имате неку врсту одговорности да не изневерите публику и да не позовете неког ко неће спадати у скуп људи који живи као сав нормалан свет. То што је серијал похрањен у Кинотеци пружа могућност студентима драмских уметности који ће проучавати стваралачки опус Милене Дравић да гледају и слушају како је живела и стварала у добрим и лошим временима.

Како Ваши саговорници реагују на чињеницу да се емисије чувају у Кинотеци?

То даје одређени кредибилитет емисији и мали плус на оцену коју већ има. Претпостављам да то саговорницима значи, мада ја то углавном не спомињем када их зовем да разговарамо. С друге стране, то ми је одличан аргумент за убеђивање Драгана Николића. Питала сам га да ли је могуће да ће Милена бити у Кинотеци, а да се његова страна приче неће чути. То некад буде карта на коју играм.

Играте ли на још неку карту? На Златни Беочуг или чланство у Академији?

Не, зато што сам на све то заборавила. Моје другарице имају обичај да кажу да је то претерана скромност, али ја бих то ипак назвала неком нормалношћу. Замислите шта би се десило када бих ја глумила неку звезду у Србији. Али, ми смо од свега тога направили одличну шалу, тако да су ми се младићи из монтаже данима обраћали са Академиче, можемо ли овде да направимо рез?

Које су то добре стране новинарства које су Вас задржале у овој професији?

Новинарство и драматургија се међусобно не искључују, али телевизија прогута све ваше време. Ако желите да се озбиљно бавите новинарством и ако то спада у вашу недељну обавезу онда то значи да сваке недеље имате премијеру, а то је велики и тежак посао. А ако желите да се озбиљно бавите писањем оно захтева време и њему се треба озбиљно посветити, а ја сам испала из ритма и жао ми је због тога.

Шта интервју за разлику од других новинарских форми пружа?

Добар новинар од свега може да направи атракцију, од свега може да направи добар текст који ће се препричавати. Потребно је само да онај ко то ради то зна и воли. Мени је интервју врло инспиративан, посебно кад је очи у очи. Али, све је чешћа мода да се интервју ради телефоном или мејлом. Оно што добијете разговором лицем у лице је мање уштогљено, а живље је, енергичније и сигурно искреније.

Како пристојно заћи у интиму саговорника?

То је питање личне пристојности и онога шта су вас родитељи учили. Ако имате добру основу, то кроз живот само надограђујете. Томе се учите и кроз комуникацију са другим људима, сарадницима, пријатељима и у разговору са непознатим особама. Основна ствар о којој водим рачуна је да могу да ходам по ивици, али да са ње не паднем. Људе пуштам да говоре до оног колико хоће и никад преко тога, и никад уз инсистирање.

Утиче ли комерцијализација медија на Ваш посао?

Ја не могу ни да замислим да се нађем с те друге стране, у студију, на плексигласу, у мини сукњи, и да постављам питања о омиљеним песмама у кафани или о тренуцима највеће патње у животу. Такође, не могу ни да замислим да неко ко то гледа, гледа и ово што ја радим. Кад бих се икад запитала да ли свој рад морам да објашњавам и кад бих поклекла пред изазовом да позовем неку ријалити звезду, изневерила бих своју публику. Мислим да се из мог става види да ми се то питање не поставља.

Да ли се неко мешао у Вашу уређивачку слоободу и вршио притисак на Вас приликом одабира гостију?

Уређивачка слобода је ауторски концепт. Ако имате ауторску емисију она подразумева да сте ви тај који одлучује ко ће бити гост, а кад имате такву слободу какву ја имам на РТС-у она подразумева да нико емисију не гледа пре емитовања. То је, уједно, и мач са две оштрице, јер на тај начин прихватате потпуно одговорност. Никад нико на мене није вршио притисак, и то је била јако лепа особина Александра Тијанића, код кога сам била на састанку само два пута за све ове године. Он је говорио да у ауторе има поверења и да они треба да имају реч која се поштује. Нешто такво се стиче годинама.

Мислите ли да ће се сада ситуација на РТС-у променити?

Не. РТС је велика и озбиљна медијска кућа која се издваја. Она је телевизијска кућа која постоји од 1958. године и чак је имала телевизију у боји пре италијанске телевизије. Има дугу традицију и мислим да ће у мору неозбиљности увек бити озбиљна и прва.