Дневник електронски, муке танталове

Средином 2017. године из Министарства просвете су најавили да ће од септембра око двеста школа почети са применом пилот програма електронског дневника. Према подацима доступним на званичном сајту (е-оцене.орг) за сада је то случај са сто четрдесет школа, од којих три користе сопствене софтвере, независне од оних које нуди министарство.

Као аргумент против новине ђаци наводе додатни стрес због сазнања да би свака њихова оцена аутоматски била прослеђена родитељима, родитељи након сваке евалуације њиховог детета, добили обавештење СМС поруком. У њој би се налазила добијена оцена. Тим системом би родитељи били обавештени и о изостанцима. Исти подаци се у сваком моменту могу проверити на званичном сајту и доступни су уз ЈМБГ ученика и ПИН код који се добија у школи. Због тога наводе да желе своју приватност и слободу.

Али да ли заиста треба повлађивати деци када је у питању заташкивање оцена од родитеља? Да ли су то вредности које деца треба да изнесу из школе? Према речима психолога свакако не. Наставници и психолози су сложни при ставу да таква баналност не треба да буде препрека дигитализацији. Поред знања које би требало да стекну након завршетка школе, деца би требало да се науче одговорности, искрености и стекну радне навике.

Међутим стварна и битна препрека е-дневнику је, нама не тако страни разлог, мањак финансија. Иако се Министарство просвете обавезало да ће новцем из буџета финансирати овај пројекат, новца наравно нема довољно за преко три хиљаде школа у Србији.
Чини се да је ситуација иста као и са многим великим променама које закуцају на врата Србије- тресла се гора, родио се миш. Треба прихватити чињеницу да живимо у 21. веку. Дигитализација сваке сфере нашег живота је реалност. У Србији има преко три и по хиљаде школа, тренутно електронски дневник користи сто четрдесет.