Дисциплина исправних одлука

Када би вам неко понудио да узмете 100 евра сада или 105 евра за месец дана, шта бисте изабрали? А када би у питању било 1050 евра за месец дана наспрам 100 евра истог тренутка? Осамнаест од двадесет полазника курса теорије игара изабрао би мању суму, мада су се неки поколебали када им је понуђен 10 пута већи новац који би добили касније. Ипак, закључак је исти – људи потцењују будућност и радије ће изабрати мање задовољство одмах него стрпљиво сачекати веће. Ово је једна од тема којом се већ неколико недеља баве студенти Факултета политичких наука на курсу теорије игара који држи професор Душан Павловић.

Како ћу одлучити да се понашам када видим како се ти понашаш – тиме се укратко бави ова дисциплина као грана економије. Људи свакодневно улазе у ситуације када морају да процене да ли је за њих боље да сарађују са другима или не. То су ”игре”, а сваком ”играчу” је циљ да изабере стратегију, тј. понашање које ће му донети највећу добит. Најпознатији пример из теорије игара је затвореникова дилема. Прича иде овако: полиција је сигурна да су двојица осумњичених починила злочин, али нема доказе за то. Осумњичени су одвојени и нуди им се договор. Ако само један од њих призна, биће ослобођен, а полиција ће аутоматски осудити другог на максималну казну од 20 година. Ако обојица признају, добијају снижене казне од по 5 година. Ако ниједан не призна, биће осуђени на годину због поседовања оружја. Дилема је у томе што ниједан осумњичени не зна како ће овај други да се понаша, али је за сваког најрационалније да не верује овом другом да неће признати – они не могу да комуницирају и да се договоре да не издају један другог. Ипак, најмању казну ће добити само ако имају поверења у свог саучесника – тада ће провести у затвору само годину дана.

Највећи допринос проучавању затвореникове дилеме дао је Џон Неш који је награђен Нобеловом наградом и по чијем је животу снимљен филм ”Блистави ум”. У филму се може видети и пример ове дилеме који није стран стварном животу. Још један популаран филмски пример ове дилеме Џокеров друштвени експеримент у филму ”Бетмен: Мрачни витез”.

За политикологе је проучавање оваквих ситуација нарочито битно, каже професор Павловић, зато што је комплетна државна организација направљена да би људи могли да изађу из ”затвореникових дилема” када им лична рационалност диктира једно, а добробит групе друго.

– Политиколозима би било неопходно да буду упознати са концептима из теорије игара пре него што крену да се баве политичким феноменима. Када већ знате на концептуалном нивоу шта може да се деси, онда вам је много лакше када то видите у реалности да се понашате у тој ситуацији и да објасните ту ситуацију. Рецимо, када неке заједнице морају да обезбеде некакво јавно добро: када китоловци морају да се уздрже од лова на китове за неко време да би у будућности то могли да раде или када појединци морају да сарађују заједно да би исушили мочвару или да би подигли брану итд. Када не би постојала држава или када не би постојале друштвене норме које регулишу друштвено понашање, људи често не би успевали да обезбеде та јавна добра, иако им је у интересу да их обезбеде.

Главни проблем код обезбеђивања јавног добра је што се из њих не може нико искључити. Нпр. ако заједница одлучи да исуши мочвару због комараца, онај који није помогао ће упркос томе уживати у непостојању комараца. Због тога су државни и друштвени механизми важни – да усмере људе не ка њиховим, рекло би се, себичним интересима, већ ка интересима заједнице. Ипак, многи теоретичари оповргавају вредност теорије игара тврдећи да су ”играчи” превише апстрактни, извучени из контекста и рационални како стваран човек никад не би могао бити. Професор Павловић види добре стране тог приступа:

– То је заправо веберовска идеја „идеалног типа“, и теорија игара је цела препуна „идеалних типова“. Ви морате да знате шта би савршено рационалан појединац урадио у таквој ситуацији да бисте могли да објасните зашто он то није урадио у реалности. То је цела поента – када знате како изгледа рационално објашњење неке ситуације, онда можете да трагате за објашњењима зашто је у реалности дошло до одступања од тога што идеални тип каже да ће се десити. Ви правите колекцију могућих образаца за разне животне ситуације и знате која су могућа одступања од њих у реалности и тако лакше објашњавате реалност.

Ипак, као посматрач са стране, морам да се запитам да ли постоји реална примена теорије игара у свакодневном животу? Сами студенти који долазе на овај курс не добијају оцену у индексу нити било шта слично, већ само – знање. Једном недељно, окупљају се у амфитеатру ФПН-а припремљени за час, марљиво преписују формуле са табле, коментаришу клипове и учествују у дискусији. Осим ако нисте саучесник у злочину и треба да процените да ли ће ваш друг криминалац да вас изда, када може да се употреби теорија игара?

– Генерално, мислим да бих након курса много опрезније улагала новац, мислила на хиљаду фактора, нпр. никада не играј подређену стратегију јер то неће ни други учинити. Заувек сам заборавила на оно ,,ја мислим да ти мислиш да она мисли… тј. ја знам да ти знаш“ јер се са људима никада не зна и водила бих рачуна о томе да стратешки потези морају бити видљиви, а претње увек кредибилне и у складу са доминантном стратегијом. Никада се не зна да ли је твој саговорник чуо за теорије игара и можда завршио курс – ако зна твоју доминантну стратегију која није у сагласности са твојим претњама, знаће и да блефираш – каже Ана Убовић, једна од полазница курса. Професор Павловић наводи други пример.

– Својевремено кад сам куповао аутомобил, применио сам једно од могућих решења. Један од примера је да просто питате продавца која је најнижа цена по којој он може да вам прода аутомобил и да онда кажете да ћете отићи код другог продавца који продаје исти такав аутомобил и да ћете купити аутомобил код њега уколико он не жели да вам прода по нижој цени од овога другог. То може да се деси, пошто код нас имате више представништава који продају исту врсту аутомобила, рецимо неколико представништава Реноа или Опела – они сви продају идентичне производе. Рецимо, купујете Опел Астру, можете да одете и код једног и код другог продавца и да кажете да вам дају нижу цену од онога тамо. Ако то неће да ураде, одете код онога тамо да купите. То може понекад да има ефекта на цену коју вам продавац да. Дакле, добијете по цени која је за њега најподношљивија, а није нека цена по којој ће да вас одрапи.

Овај курс је на путу да постане акредитован део основних студија на Факултету политичких наука. Дакле, после историја и теорија политичких мисли, долазе на ред стратегије – време ће показати да ли студентима боље иде филозофирање или тактизирање.