Сјајног студента ЕТФ-а људи обично замишљају као бубалицу са наочарима, бледог лица и упалог погледа, са гомилом књига под мишком. Овај дечко нам показује да не мора увек бити тако, говори нам како је могуће бити успешан студент и имати споредна занимања поред тога. Он спаја неспојиво – брејкденс и електронику.
Када је 2004 године први пут крочио у фискултурну салу ОШ „Бановић Страхиња“ у којој су одржавани тренинзи брејкденса, Дмитар Реџић је имао већ 17 година. За непуних шест година бављења овим спортом, освојио је велики број медаља. Данас, овај двадесетдвогодишњи младић не само да је истакнути представник српског брејкденса већ је и један од најбољих студената Електротехничког факултета у Београду.
„Одувек сам знао да ћу студирати Електротехнику. Омиљени предмети у основној и средњој школи су ми били физика и математика, па је мој избор факултета био логичан след догађаја. Имао сам запажене резултате на такмичењима из тих области, па ми је упис на факултет био олакшан јер сам већ одлично познавао материју која би могла да се појави на пријемном испиту. Многима је недостајала та врста праксе коју сам ја имао вежбајући за такмичења.“
Да њему ништа није недостајало говоре и оцене у индексу међу којима се ретко поткраде нека деветка и учешћа у изради многобројних техничких пројеката на својој катедри за електронику. Уз све то, Дмитар је један од најбољих и најпознатијих брејкденсера у Србији. О тој екстремној врсти спорта, који је у нашој земљи помало неуобичајен, говори са љубављу:
„ Све је почело некако случајно. Шетао сам се Кнез Михајловом улицом када сам угледао групу момака како изводе разне акробације на платоу испред Филозофског факултета. Учинило ми се веома занимљивим и распитао сам се о чему се ради. Понудили ми да дођем на пробни тренинг ако желим. Отишао сам не слутећи да ћу се једног дана професионално бавити овим спортом. Тачно је да сам касно почео да тренирам и да нико није мислио да ћу истрајати у томе. Али ко једном закорачи у тај свет, више не може натраг. Брејкденс није само обичан спорт, то је просто начин живота.“
Као и свака друга озбиљнија активност, и ова захтева многа одрицања. Каже да је неколико пута право са такмичења из иностранства журио на испит. Није стизао чак ни да остави путну торбу, ни да се пресвуче. Срећом, професори имају разумевања за његове ван факултетске обавезе тако да са њима никада није имао проблема због тога. То је сигурно у вези са тим да је увек стизао све да научи и да потпуно спреман излаже школско градиво, никада не тражећи посебне повластице.
Дмитар Реџић је рођен 24. 12. 1987. године у месту Исток у близини Косовске Митровице. Као најстарији и једини син од петоро деце у породици, са осмехом признаје да је од стране родитеља често имао привилегије због тога:
„Сећам се да нам је док смо били мали, тетка из Италије често слала пакете са слаткишима и играчкама. Сви бисмо се окупили и жељно ишчекивали да нам родитељи поделе чоколаде и бомбоне на једнаке делове. Некако се ипак увек дешавало да ја добијем мало више од својих сестара. Наравно, ниједна од њих то не би приметила, а ја бих знао тако што би ми се мајка при одласку у кухињу, само заверенички насмејала испод ока.“
Основно образовање је започео у Истоку, али је због рата 1999. године био принуђен да са породицом напусти родно место и пресели се у Београд.
„ Био је то веома тежак период за све нас. Много деце а мало новца, велики трошкови. Требало се снаћи у великом граду и не клонути духом у таквој ситуацији. Веома сам захвалан својим родитељима што су се изборилли да моје сестре и мене изведу на прави пут.“
2001. године уписује Шесту београдску гимназију и за веома кратко време бива запажен од стране професора као веома интелигентан, вредан ученик. На иницијативу разредног старешине конкурише за стипендију Министарства просвете и спорта коју лако добија на основу постигнитих резултата у току школовања. Негде у то време осваја и своју прву медаљу у брејкденсу. Са тренером Миланом Трифуновићем и неколико најистакнутијих чланова екипе стиже на такмичење у Бор.
„Имао сам огромну трему. Био је то мој први наступ те врсте. Плашио сам се да нећу бити у стању да пратим ритам, да ћу пасти и повредити се. Међутим, када су се зачули први тактови сав мој страх је нестао. Освојили смо прво место и мојој срећи није било краја. Та медаља и даље заузима почасно место у мојој колекцији.“
Касније су се успеси низали сами од себе. Ту су медаље из готово свих већих градова Србије, као и неколико из региона и иностранства. Укупно их је 26, што је веома велики број када се има у виду колико се ретко одржавају овакава такмичења на Балкану.
„ Брејкденс је веома запостављен спорт на нашим просторима. Не улаже се довољно у обуку тренера и услови за тренирање су веома слаби. Мало је људи који имају слуха за наше проблеме. То је штета јер имамо доста талентованих момака који се у недостатку простора за тренирање и опреме окрећу неким другим спортовима. Такође, људи су пуни предрасуда када су брејкденсери у питању. Често се о нама говори као о „оним лудацима који се врте на глави“ . Нико није ни свестан колико је труда, одрицања и тренирања потребно да би се научио неки прилично једноставан покрет, а да не говорим о оним тежим.“
Ипак, труд не остаје потпуно незапажен. Дмитар је до сада самостално и са својом екипом наступао у великом броју музичких спотова домаћих извођача, у позоришним представама, домаћим филмовима и рекламама. Каже да је то једини начин да се брејкденс некако извуче из финансијске кризе у којој се налази.
„ Солидно смо плаћени за свој рад. Наравно, то је и даље далеко од стандарда који су постављени у другим развијенијим земљама, али је ипак више него што су плаћени остали професионални плесачи на јавној сцени. „
Мора се узети у обзир и колики ризик са собом носи тренирање брејкденса. Он се убраја у високоризичне спортове и повреде су веома честе. Неке од њих могу оставити и трајне последице. Ипак, Дмитар се не жали. Каже да је сам одабрао такав начин живота и да не би могао да замисли себе ни у једном другом спорту.
Колико је напредовао, сведочи и податак да је пре неког времена одабран за главног тренера брејкденса у Београдском играчком центру. То је за њега велика част и додатна сатисфакција:
„ Рад са децом ме оплемењује. Покушавам да их на што једноставнији начин и уз минималне повреде уведем у основе овог спорта. Такође, трудим се да им усадим праве животне вредности, да их научим да распоређују своје обавезе и да се труде на свим пољима ако желе да напредују. Код мене на тренингу постоји правило : „Ко добије лошу оцену у школи, не може да тренира док је не поправи.“
Последњи радови
Студентски радови5. септембар 2013.Наставничка професија постаје опасна
Студентски радови5. септембар 2013.Претешко до посла у току студирања
Студентски радови5. септембар 2013.Сигурица: Из кеца у кец?
Студентски радови5. септембар 2013.Када боле душа и тело