ДЕЦА БИЈУ БИТКЕ РОДИТЕЉА

Интервју са Татјаном Илић 

 

“Када стигне пријава од стране жртве или трећег лица, до чега не дође увек, највећу препреку при решавању случајева заправо представљају родитељи, врло ретко спремни на сарадњу“, рекла је о улози родитеља у појави вршњачког насиља испектор за малолетничку деликвенцију полицијске управе Прокупље, Татјана Илић. Она већ 20 година обавља инспекцијске послове у овој области и редовно учествује у свим пројектима за превенцију вршњачког насиља. Ова врста насиља одвија се међу малолетницима, најчешће у основношколском узрасту и карактери су га туче, вређања, психичка и вербална малтретирања као и сексуално злостављање. Сви ми знамо да је оно присутно и да поприма све веће и бруталније размере, међутим о томе како га спречити и борити се против њега, као и како информисати и утицати на родитеље при решавању овог проблема могу говорити само стручњаци.

Из жртве у насилника

Шта су најчешћи узроци појаве вршњачког насиља?

-Најчешће жртве јесу деца видљиво лошег материјалног и социјалног стања, док су насилници углавном деца која или трпе или посматрају насиље у породици. То није увек случај и постоје изузеци где се просто узрок не може утврдити. Случајеви манифестовања су индивидуалног типа, у нашој средини нема организованих група које врше ову и друге криминалне радње а припадају категорији малолетника. Последњих година могу се наћи и нови узроци ове појаве као последице актуелизације друштвених мрежа. Такође, самопотврђивање и несигурност доводе до агресије над вршњаком што илуструје недавни пример у једној Основној школи у Прокупљу. Наиме, девојчица која је и сама била жртва вршњачког насиља, уместо мирења са таквим статусом и сама је почела да се понаша насилнички. Донела је гасни пиштољ у школу изазивајући страх међу ученицима, али и међу запосленима.

Каква је природа везе насиља у породици и вршњачког насиља?

-Наша пракса јасно показује да је веза дефинитивно узрочно-последична. Дакле, велика је могућност да мушко дете насилног родитеља копира модел понашања свог оца и само демонстрира насиље међу вршњацима. Такође, девојчице из таквих породица прихватају став мајке да ћуте и претрпе, па се тако понашају и када су актери вршњачког насиља. С друге стране, дете које је малтретирано од стране родитеља неће умети да препозна насиље које над њим врши друг или другарица. Такав је и однос родитеља према вршњачком насиљу. Што су присутнија манифестовања насиља у породици, то је родитељ мање спреман да региструје и реагује на то да му је дете било насилник, било жртва.

„Не насиљем на насиље“

Који су најчешћи појавни облици вршњачког насиља?

-Најевидетније насиље по којем ми поступамо је физичко насиље у комбинацији са психичким.
Поред тога постоје и сексуално и вербално вршњачко насиље, али се о вербалном нажалост врло мало зна, јер је јако тешко идентификовати га. У скорије време, на срећу нисмо имали забележене случајеве у којима су детету нанете тешке телесне повреде, опасне по живот. Најчешће су то повреде добијене ударцима руком или ногом, мада постоје и случајеви где су употребљавани ножеви, боксеви, дрвене или металне полуге. Наравно, у зимском периоду забележене су повреде грудвама и леденицама, где игра лако прелази у насиље, које је као такво тешко идентификовати. Углавном се јавља између вршјака истог одељења или разреда, али је могуће да се групе ђака из различитих школа потуку и дођу у међусобни сукоб. Постоје и случајеви преко друштвених мрежа заказаних туча где жртве унапред прихватају да доживе насиље појављујући се на договореном месту без пријаве полицији или родитељима.

Недвосмислена је квалификација физичког вршњачког насиља и оно је лако препознатљиво. Шта је са вербалним насиљем и на ком је нивоу свест и родитеља и деце да увреда, подсмевање и шиканирање спадају у насиље и да се као такве могу пријавити надлежним органима?

-Занемарљив је број такве врсте пријава, што нам само говори да је свест деце и родитеља на јако ниском нивоу. То опет указује на недовољну информисаност. Нажалост, речник и начин комуникације тинејџера и младих уопште је такав да је врло тешко направити разлику и проценити намеру да се вршњак увреди или је само реч о безазленој шали или жаргону. Понављам, нажалост, процена остаје у домену жртве и од ње ће зависити хоће ли се осетити поврђеном или ће насилник добити прећутну сагласност да настави такву врсту комуникације.

„Моје дете није криво“

Колико је важна превентива у превазилажењу овог проблема и које су остале метода сузбијања вршњачког насиља?

-Рећи ћу прво да су превентивне методе јако добре за информисање ђака и њихових родитеља, да би уопште остале методе сузбијања вршњачког насиља могле да се примене. Једноставније речено, родитељи и деца морају знати шта представља насиље, како га идентификовати и коме пријавити, и како се на насиље одговара. Методе превенције које користимо као надлежни органи јесу пројекти и презентације за образовање, пре свега деце а онда и њихових родитеља. И поред тога, недовољна информисаност, као производ незаинтересованости родитеља али и незаинтересованост органа власти да се више учини по том питању, представља препреку за успех превентиве. Угалвном презентацијама присуствују сви ученици шестог разреда основних школа. Наравно да је сагласност родитеља за спровођење ових идеја неопходна, мада са те стране нисмо наилазили на препреке. Не противе се присуствовању своје деце оваквој врсти предавања, међутим када је у питању конкретна сарадња након подношења пријаве, став родитеља насилника али и жртве је типски. Оно што најчешће чујемо од родитеља насилника је: „Моје дете није криво, било је изазвано, бранило се…“ , док родитељи жртве проблем приписују школи и наставницима: „ Ја сам дете послао у школу да га чувају и васитавају наставници, зашто није заштићено?!“. Често наилазимо на блокаду где родитељ не може или не жели да прихвати да му је дете злостављач или жртва.

Можете ли нам сада дати одговор на круцијално питање, како се решава проблем вршњачког насиља и колика је могућност да се оно у потпуности искорени?

-Ја, са ове инстанце, могу само да одговорим кроз опште прихваћену дефиницију да се вршњачко насиље може смањити, решити и искоренити кроз апсолутну сарадњу и заједничко деловање свих релевантних установа, институција и појединаца, уз постојање пре свега воље а и механизама, техничких, социјалних и других услова и најважније уз безрезервну подршку државе. Сложићете се да је за сада рано говорити о искорењивању овог значајног друштвеног проблема. Морам да изразим своју бојазан да се тренутно крећемо у супротном смеру стварањем нових узрока настанка вршњачког насиља. Граница наркоманских зависника се снижава на узраст од 12,13 година што такође представља полугу за покретање овог проблема, односно све већу употребу насиља за долажење до психоактивних супстанци.