Београдска позоришта у финансијској кризи

Београд, Калемегдан 2012.

Док је јутарњи мраз тек будио Београд, два докона пензионера су код „Победника“ увелико играла шах. Испод тешких наочара погледом упртог у фигуре један изусти,

„Рајко, а шта мислиш да је ја погледам вечерас, а?“

„Појео сам ти ловца! Ма, мислим да не треба!“

„Чувај ти краљицу. А што да је не погледам?“

„Шта штооо? Гледали смо је Зоки и ја неколико пута. Искрено да ти кажем и није нешто. Осредња је.“

„Па, за сада нема боље, сви причају само о њој! Мат!“

„Причају, јер је једина нова у граду. Представа! Ти ме заговараш! Какав, бре, мат?“

КУЛТУРНИ МАТ

Последњих година економска криза, иако очигледна у већини области људског стваралаштва, у културној индустрији је изразито видљива. Како новаца за преживљавање остаје све мање, прво чега се људи одричу, и оно што сматрају најмање неопходним,  то су кутурни садржаји. Количина новца коју том приликом губе биоскопи, галерије, музеји… и позоришта су огромне. Али, не само да потенцијална  публика нема финансијских средстава, већ се из градских каса буџети неумитно смањују. Тим пре, култура се доводи у безизлазну ситуацију.

У Београду постоји осамнаест професионалних позоришта, од којих се шеснаест финансира из градског буџета. Како овогодишњи буџет за културу износи 7,4 милијарди динара, престонички тетари ће за период од годину дана, од укупног колача незванично добити тек нешто  мање од сто милиона. Када направимо паралелу, то значи да два догађаја од „значаја“ за Србију- Гуча и Егзит добију половину новца намењеног позоришту за тек око десет дана трајања.

И ПОРТИР ПОД УГОВОРОМ

Из године у годину, буџети за културу се смањују, па ће се ове године београдска позоришта наћи на око 40 процената од укупне суме коју су добијала 2008.године.

То би значило да сходно добијеном новцу, управници могу да исплате само најосновније трошкове, али не и да направе нову представу. Одавно већ није тајна да готово сва позоришта у Београду имају немале дугове, иако о њима руководиоци нерадо говоре. Највеће  дажбине тетара односе се на електричну енергију, и то су дуговања која се преносе из године у годину.

Новац који ове установе добију од Секретаријата за културу града Београда, распоређује се најпре на плате запослених. Примера ради, глумци у неким од најпосећенијих градских позоришта за месец дана могу да зараде, у најбољем случају, од 400 до 800 еура. Ипак, како ни то није довољно позориштима да „преживе“ и исплате дугове, плате, сараднике… остале потребе, а новци из градске касе до њих стижу у све мањем броју, надлежни из области позоришта слажу се да је њиховој установи хитно неопходна промена.   

Како каже Кокан Младеновић„ управник Атељеа 212, однос према култури коју наша власт има, показује тотално одсуство свести о значају културе. „Овој власти је битно да позоришта преживљавају. Важно је да запослени примају какве-такве плате. Све остало им није важно. Ми смо нежељено дете из туђег брака. Неко нас је наследио и не зна шта ће са нама. Не воли нас! Није заинтересован за нас, а уз то има обавезу да нас храни и облачи, док не види шта ће са нама“, каже Младеновић. 

Сва београдска позоришта, па и „Атеље 212“ добила буџет који искључује прављење нових представа. Младеновић истиче да би се промениле финансије, мора да се промени свест која одлучује о финансијама, што се, како каже, неће променити. „Сликање политичара у Гучи, више им значи него било која премијера у Београду. То су исти политичари који скакућу уз Дина Мерлина, трче на народњачке концерте и сликају се по најпримитивнијим сетовима ТВ серија“, категоричан је Младеновић.

Он се залаже за лишавање сталних ангажмана и увођење краткорочних уговора којим ће бити обавезани сви у једном позоришту од портира до управника. На тај начин ће резултати бити проверљиви на годишњем нивоу, а злоупотребе положаја сведене на минимум.

Према најновијим подацима Завода за проучавање културног развитка, у Србији на просечно 13.078 грађана долази једна установа културе. Изузев грађана престонице највише новца издвајају Новосађани, 36 еура за годину дана. Ипак, то је чини се незнатно, Италијани потроше на културу 117 еура, док Французи 197 еура.

 

У блиској нам Словенији, руководиоци установа културе, након завршеног мандата, сав мањак новца који „оставе“ иза себе, плаћају из свог џепа. То код нас и није толико важно, када новца свакако нема. Да ли је од већег значаја обновити возни парк политичара или „направити“ нову представу питање је спорења ових дана у позоришним круговима. „Интелектуално осиромашење“, „Духовно поткрадање народа“ или не, како год… публика свакако испашта.

Ми више нисмо народ који је дао Андрића, Исидору Секулић, Дучића… Како се криза у позоришту све више осећа, а културни радници чине тек два процента бирачког тела, те не очекују да ће нови избори донети побољшање, они све гласније дозивају реформатора.

Бошко Ђорђевић, управник позоришта „Бошко Буха“ каже да један систем који је потекао из Брозовог доба , који је уз то и прегломазан, самим тим и накарадан, не можемо више да „гурамо“у модерно време. „Нешто мора да се промени, а то нешто је сама суштина пословања. Не смемо да будемо уплашени од промена, ми морамо то да извршимо. Није нам потребан ни секретар, ни министар који ће само да извршавају прописно, већ реформатор. Нама је потребна реформа!“, наглашава Ђорђевић.

НЕКА ПОЗОРИШТЕ САМО ЗАРАДИ!

Надлежни из Секретаријата за културу не предузимају одговарајуће мере, и чини се као да држе руке у џеповима по питању позоришта. Не смета им да се на репертоарима престоничких позоришта, у 2012. нађу исте представе. Можемо ли очекивати у неким наредним годинама и затварање позоришта? Национални савет за културу ћути, а Закона о позоришту још увек нема. Уметници преживљавају, управници се сналазе. Све ово води „прављењу новца“ у позориштима.

Ипак, да није све тако црно, показује нам и редак пример Народног позоришта, коју као институцију од значаја финансира буџет Републике Србије. Према речима управника Националног театра, Божидара Ђуровића,позоришта имају проблема са новцем, али су у бољој ситуацији него што мисле.

 „Држава има веома добар однос према Народном позоришту, моје искуство је одлично и вероватно припадам ретким управницима који то говоре. За амбициозне уметничке планове, тог новца није довољно, али он стиже од државе на време, и као што смо се договорили. Ретки су моменти у последњих десетак година када је као сада Народно позориште било финансијски стабилно“, каже Ђуровић.

Тек 7 процената грађана у Србији се сматра културним реципијентима. Иако, све више људи се жали на недостатак новца као главни разлог непосећивања позоришта. Чини се да нам је њега одувек понедостајало.

„Од самих хеленских почетака, па до данас позориште је увек било пред једном од две могућности: или ће га издржавати публика или власт“, каже Небојша Ромчевић, драмски писац и професор на Факултету драмских уметности. Самим тим, каже Ромчевић, позориште је вазда у покушају да задовољи једног од њихи стално у процесу порицања и изграђивања сопственог идентитета.

Према његовим речима, тренутна ситуација је најгора јер ни публика ни власт немају пара за позориште. Међутим, он истиче да „нису ни позоришта сасвим невина“.

„Не можемо се довека гледати са државом „преко нишана“. Мислим да је неопходно да дође до промене у самим позориштима, где ће она зарађивати уз минималну помоћ државе. То је тачка кроз коју се мора проћи пре или касније, да држава научи позориште да „само пеца, уместо да му даје рибу““, констатује Ромчевић.

Док позориште не научи да пеца, њега ће „упецати“ многи проблеми. Финансије су свакако један од најкрупнијих, ипак ни правна регулатива као и политичари нису занемарљиви. У поверењу говорећи, позоришту није непознаница ни постојање кланова као и дугогодишње зазузимање фотеља.

Одавно је позната изрека „Ко пре министру, њему за представу средства!“. Оцењујући тренутну ситуацију као што то чини са представама, Ана Тасић, позоришна критичарка у дневном листу „Политика“ каже да су лични интереси испред оцене квалитета.

„Финансије умногоме зависе и од фамозног Закона о позоришту који није донет, а који би помогао престоничким позорницама. У доношењу многих важних одлука више се води рачуна о личним интересима, него о реалним квалитетима. То на известан начин наноси велику штету позоришту, и убија га, полако, али сигурно. Политика се превише уплиће у рад позоришта, што значи да се по тeатрима широм Србије на места управника постављају људи из странака, који нису из бранше, и не само управника већ и осталих битних институција, примера ради, фестивала“, закључује Тасићева.

ТАЈКУНИ ПОМОЗИТЕ!

Више је питања а тек по неколико одговора ко је крив за суноврат позоришта. Када је већ криза очигледна, ко ће пружити руку спаса тетрима у главном граду? Да ли је то публика, медији, спонзори, (не) одговорна власт или можда комерцијализација? Евидентно је да би улогу државе требало знатно умањити, пустити позоришта да се снађу,  сама зараде, али опет их и не оставити без икаквих државних средстава.

Недавно, у Македонији је Закон о изменама и допунама закона о култури изазвао праву буру у јавности. Македонска власт је предложила да готово сав новац за своје функционисање позоришта „створе“ сама, као и да у моментима економске кризе новца за театре нема. Ово би значило да Македонци у пуној примени закона, можда више неће имати прилику да одлазе у позориште. Како не бисмо доживели судбину суседа, ипак неопходно је да држава иоле помогне „даскама које живот значе“ у главном граду. Или да коверту са новцем пружи неко други…

Мало је данас познато да су и у временима већих криза постојали културни добротвори. Како је раније испричао некадашњи управник „Атељеа 212“, Љубомир-Муци Драшкић, док је још био само директор фирме „Прогрес“, не и председник владе, Мирко Марјановић је 1994. године издвојио тадашњих 70 хиљада немачких марака за Шилерову представу „Марија Стјуарт“. Градски секретаријат за културу је овај пројекат помогао са тек 3 хиљаде марака. Питали смо и човека који је више од пет деценија у позоришту, шта се дешава са меценама.

„Ја не знам да ли они данас постоје, али сам сигуран да постоје!“, каже Јован Ћирилови. „Не треба само грдити политичаре јер они нису они одлучили да нема?! Него, нема из неке централне касе. Ја верујем да позоришта неће замрети. Ако нема новца треба позвати тајкуне, предузећа… да приступе и помогну својим финансијама позоришту. Ипак, у односу на позоришта на западу код нас су готово сва позоришта на буџету. Не постоји позориште које нема баш никакву помоћ ни са које стране“, напомиње овај тетролог и вишегодишњи уметнички директор Битефа.

 
 

За једну мању представу од тек неколико глумаца неопходно је спремити од 5-15 хиљада евра, док представе које се изводе на већим сценама коштају просечно између 20 и 50 хиљада евра. Колика ће бити цена једне представе зависи од више фактора, између осталог од редитеља, сценографије, костимографије, драматура, сарадника… и наравно, да ли у представи играју „звезде“ или мање познати глумци.

 

 

 

Позвати тајкуне у помоћ, пустити позориште да само заради, комерцијализовати програме или се лишити сталних ангажмана?

Нешто се мора предузети. Питање је времена и одлучности. Култура не би требало да буде луксуз, већ унутрашња потреба. Наставимо ли овако, можда се враћамо почецима свог постојања. Један од великих руских научника и оснивач психолошке педагогије, Константин Димитријевич Ушински, написао је да је култура „саставни део васпитања једног народа, а народ који није васпитан није ништа друго до хорда дивљака!“