Студентски радови

“Дариваћу све што се дарује, све за љубав, све за Партизан…”

6. јул 2021.
Урош Јовичић

Тргнуо сам се данас двапут из сна
и пришао прозору, где су уличне лампе
половину реченице, која је пала у сну,
са тачкицом, тачкицом, тачкицом продужавале,
како не би оставиле ни једну искру утехе.

Тако Бродски пише о чекању у песми „Љубав“. А навијачи кошаркашког клуба Партизан знају понешто о руским песницима – била је то дуго обавезна лектира, зар не – као што знају и о љубави и недостатку и једне искре утехе.

Све је до данас деловало тако страшно за њих.

Клуб који је деценијама био синоним за кошарку, њена фабрика, њен праг који је потребно прећи пред пут у велики свет, клуб који је стварао магију, против које, како његови навијачи кажу, није било могуће створити довољно велику силу, ипак је клонуо.
Ударен у пролазу, од свих који су помислили да је право време за ударац, можда је чак и почео да личи на представу коју имамо о руским песницима – тужним сањарима, уморним боемима, који на неком колодвору чекају инспирацију и неостварене жеље.

Они који су се поезијом борили да се управо тако нешто не догоди, потиснути су далеко од клуба, а када год је личило на преокрет, када год су навијачи црно-белих били убеђени да је “то тај тренутак” и да ће “огрејати и обасјати”, уследио је макар један кош о таблу, или макар један коронавирус.

Догодило се оно што није смело никада – очекивања су почела да се смањују, а то клуб који је створио толико кошаркашког ткива, није смео себи да дозволи.

Клуб који је лансирао у свет и Жељка Обрадовића.

Дилема да ли је Жоц најбољи тренер Европе у историји, давно је апсолвирана. Много је тежих питања почело да кружи око њега, а одговоре на то због чега га нема у НБА лиги, нисмо добили до недавно. Тада нам је свима објаснио да „Жељко Обрадовић не иде на интервјуе за посао“.

Није ни морао да објашњава.

Освојио је девет титула првака Европе, био 16 пута национални шампион, краљ Мадрида, Атине, Истанбула…

Кроз све те епизоде и пехаре била је прожета једна нит – Живот. Он га је одувек волео на свој начин, спреман да из Атине или Истанбула дође у Београд само на ноћ, само на једно дружење, на један дочек зоре у кафани, уз ону песму коју сада већ сви знају.

Неко га је и снимио, како уз хармонику и Јасикевичијуса, само једног од својих ученика, препевава “Црне косе” и кити музику објашњавајући да би даривао баш све што се дарује “за љубав и за Партизан”.

Само, мало ко му је веровао.

Говорило се о томе да је лако волети када си далеко, да је лако давати изјаве да “ниси звезда него Партизан”, када немаш терет и одговорност да се свакога дана носиш са тим што подразумева “бити Партизан”.

Остаће међу најважнијим датумима у историји КК Партизан 25. јун 2021. године.

Тада је потврђено да је спреман.

Да се ухвати у коштац, да преузме одговорност, да уради оно једино што му је преостало и пристао је да се врати у клуб који воли. У клуб који не зове њега на интервју за посао, него код њега на такав интервју одлази.

Шта год да је тражио од Партизана, мало је и премало. Колико год да буде плаћен, то је сића. Јер у његовој каријери, која је започела једном исхитреном одлуком у Клубу књижевника, постоји само једна константа.

Обрадовић неће рецитовати.

Побеђиваће.

И последице митологије креиране у “годинама борбе за Партизан” и оне који су желели да је обезвреде. И недостатак манира. И вишак знања код оних који нису чули да највише зна ко призна да не зна превише. И осионост оних који су помислили да су они Партизан, а не Жељко Обрадовић.

Зато ће побеђивати.

За свог кума, Миленка Савовића. За сваког ко је читајући Бродског од муке и по навици, почео да мрзи што толико воли свој клуб. За недостатак и једне искре утехе. За исхитрене и најбоље одлуке у животу. За погођене шутеве у последњој секунди утакмица и последње секунде света у коме се ствари, на срећу, још увек раде из љубави.

“Све за љубав, све за Партизан”.