Студентски радови

Данас је много теже доћи до истине него раније

10. јун 2019.
Урош Павловић

Новинар је делегат и посланик народа. Он пита у име народа. Његово је да стално пита и добија одговоре. Међутим, нити пита, нити добија одговоре.

Гласан смех у позадини. Звекет стаклених чаша преплиће се са звуком снажног тапшања по рамену и по којим: ,,Браво. Били сте сјајни!’’

По кафеу Установе културе ,,Вук Караџић’’ миле још увек маскирани плесачи, насмејана публика и особље.
Од свега, мирује само сто у ћошку. На њему чаша црног вина. Једна. За јединог преживелог од четворице оснивача Омладинског позоришта ДАДОВ. ,,Надам се да неће бити проблем што сам попио коју више’’, говори Михаило Тошић, бивши угледни новинар и уредник Радио Београда и професор Факултета политичких наука у пензији.
Посматрајући витка тела плесача која су ужурбано пролетала поред нас, присетио се првих дана ДАДОВ-а и драме ,,Један радни дан’’ у којој секретар централног комитета партије оставља своју супругу после рата и жени се балерином.

,,КЊИГЕ, БРАЋО МОЈА, КЊИГЕ…’’

,,Чаробни брег је велики роман. И ова представа је врло амбициозна. Било ми је тешко да одмах препознам све ликове, али успео сам на крају. Одрадили су веома тежак посао, али сјајан. Велика је штета што су је играли вечерас, а не знају када ће поново. Као што је била опера ,Дон Ђовани’ пре неко вече. Што је велика сензација, да се на Звездари одиграју и опера и балет у неколико дана.’’
У разговору о великим уметничким делима и књигама, професор открива да је Његошев ,,Горски вијенац’’ његово омиљено дело, и једна од оних књига којој се изнова треба враћати током живота. ,,Ја сам сада у деветој деценији живота, и све те Његошеве сентенце сада за мене имају потпуно другу димензију и узбуђују ме на другачији начин. Ствари вам се потпуно другачије разјашњавају.’’

,,НАША ДВЕСТА ДВОЈКА’’

Од новина чита Политику и Данас. Саког дана то обавезно купује. Најчешће прати телевизију Н1 јер сматра да су они тренутно ,,најпристојнији’’. ,,Они дају извештаје о овим шетњама и протестима. Нисам још увек шетао, јер сам у доста слабом физичком стању, али сигуран сам да ћу се прикључити. Можда већ и следеће суботе.’’
За радио каже да је у извесној стагнацији. ,,Та ’наша двеста двојка’ , чији сам ја био главни уредник, била је најслушанија радио станица у Србији. Могла се чути од Хоргоша до Драгаша, што би се рекло. Међутим, сада су доста у служби режима. Загрљај режима је врло непријатан, и то се осећа у свакој емисији. Постоје неки сегменти, као што је ’Земља чуда’ петком од 11 до 12, коју води једна млада колегиница. То је један помак у смислу демократизације радија. Опасна је перспектива ако се деси да људи гађају јајима као што су 2000. у Хиландарској 2. Тога се сећам, зато што сам ја био један од тих који су то радили.’’
,,Новинари морају знати шта је тема новинарства. Истина. Данас је много теже доћи до ње него раније. Ми смо једна окупирана земља. Сви медији су под контролом власти. Та професија код нас није цењена. То је велика срамота. Јер новинар је делегат и посланик народа. Он пита у име народа. Његово је да стално пита и добија одговоре. Међутим, нити пита, нити добија одговоре.’’

Остарела рука прелази преко, сада већ празне винске чаше, па све до стакленог црног стола на ком оставља краткотрајне трагове прстију. Господин Тошић гледа у под и присећа се најлепших момената из своје новинарске каријере.

,,Зелени мегахерц. Други програм. Емисија између радио Загреба и радио Београда. Једна особа, Ксенија Урлишић је седела у студију у Загребу, а ја у Београду. Причали смо, као што нас двоје сада причамо. Једанпут смо имали емисију, то је била њихова иницијатива морам да признам. Да позовемо чувену.. Касније је проглашена за светицу…живела је у логору у Индији, за болесне од лепрозе…Подсетите ме како се звала. А да, Мајка Тереза! И нас двоје разговарамо, она се јавља из Индије, ја седим у београдском студију. Ја причам са њом на енглеском, а она каже: ,,А зашто ми разговарамо на енглеском кад сам ја родом из Битоља. Ја сам хтео да паднем у несвест. Наставили смо разговор на српском. Испоставило се да је савршено говорила српски. То је био један велики доживљај. Иначе, Мегахерц је увек ишао на место великих догадјаја. На Олимпијаде, Униветзијаде, Дубровник летње игре…Свуда је емитовао уживо. Била је то једна веома слушана емисија Другог програма Радио Београда, суботом од 7 до 12.’’

ЈА САМ НАПРАВИО ТАЈ СТУДИО

,,Реците ми, да ли на факултету и даље постоји студио? Ја сам га направио.
Донео сам неке магнетофоне из Радио Београда који су били отписани. Ту су се снимале вежбе. То је био саставни део наставе радио новинарства. У то време су са мном предавали Јово Шћекић, чувени репортер телевизије и Милош Мишовиц, главни уредник НИН-а. Ми смо делили предмете. Шћекић је предавао телевизију, Мишовић штампу, ја радио. Ми смо тамо били равноправни чланови катедре.’’
Завршио је енглески језик и позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Специјализирао је радио новинарство у Америци ’78. То је било једно ексклузивно школовање за само десет људи из читавог света, од којих је, из Европе, изабран баш он.
Говорећи о својој професорској каријери, присећао се разних ликова и хвалио амбициозне студенте.
,,Ивица Дачић, на пример. Ја сам му предавао. Кад је умро Бора Мирковић, његова супруга је хтела да направи фонд из ког би се награђивали студентски радови који су се писали за радио, тв и штампу. На првом конкурсу је Дачић освојио прве две награде. Био је јако амбициозан. Једанпут ме је на испиту запрепастио јер је поновио једно моје предавање од речи до речи. Ја сам био потпуно у најдубљем шоку. Питао сам се како је то могуће. Да ли је он то снимао? Али он је заправо имао сјајну меморију и хватао је белешке. На испиту је хтео да ме мало фасцинира, и онда је то извукао из рукава.
Рекао сам му: ’Ивице, хајде на направим човека од тебе. Да будеш асистент.’ То је као што ви на факултету знате, доста значајна функција и доста важан посао. Међутим, он ми је рекао: ’Професоре, ја имам друге планове.’ Он је већ онда био неки специјалац у војсци. И после је почео да се бави политиком. Постао је као стош знате, председник Владе. Сад је министар спољних послова. И ето тако. Уместо да буде на буде на факултету асистент или после професор, он је изабрао политичку каријеру. Е сад у новије време је почео и да пева мало. У то време, ја нисам знао за тај његов таленат. Он се тамо у Зиторађи дружио са Цецом. Цеца национале, ха-ха-ха.’’
У Булевару Краља Александра 77а, с временом завладала је тишина. Нервозни конобари ужурбано ређају чаше разних облика и величина, нестрпљиво ишчекујући крај радног времена. И наше чаше су склоњене. Трагови прстију са стола пребрисани.
,,Мислим да је време да кренемо. Слушам Слободну Европу у поноћ. Почиње ево… за десет минута.’’