Интервју недеље

ДА НИСАМ ПРОФЕСОР ПРОИЗВОДИО БИX КОКИЦЕ И ДЕЛИО ДЕЦИ КОЈА БИ ДА СТУДИРАЈУ НОВИНАРСТВО

6. фебруар 2012.
milicabgd8

“Знам да нисам омиљени професор због честих исправки грешака и прекидања студената приликом говора. Дозвољавам им да опомену па и истуку предавача ако им је нешто није јасно. До сада се то није догодило, мада сматрам да сам опомене и батине више пута заслужио.” – каже професор Добривоје Станојевић, предавач на предметима стилистика и реторика.

 Завршили сте студије на Филолошком факултету у Београду, Одсек за
југословенске и светску књижевност. Зашто сте се одлучили да предајете
баш на Факултету политичких наука?

Случај комедијант је умешао своје прсте. Професор Радомир Животић са
ФПН-а је отишао на Филолошки факултет и тражио списак најбољих
студената за последњих десетак година. Тако сам по позиву дошао на
„аудицију“, некако прошао код изузетно захтевног професора кога нисам
уопште познавао, истина, веома благонаклоног и очински расположеног,
не толико због мојих способности, претпостављам, већ због извесног
стицаја околности. Имао сам највише објављених радова, породично
ситуиран, спреман да се посветим послу… Нашао сам се као странац на
Факултету чије предмете нисам много волео, међу будућим новинарима
чија делатност ми се није много допадала. Готово никога нисам познавао,
осим делимично Илију Вујачића који се и данас у умећу доброг
комуницирања нарочито истиче. Пошто је сада на власти, више ни једне
речи о њему. Потом сам се упознао са Недељком Гашићем који је одувек
препознатљиво наклоњен младим људима на Факултету. И данас свратим до
њега готово сваки пут када дођем. Али у почетку ми је било све тако
далеко од књижевности за коју сам мислио, да је алфа и омега спознаје
света. Мој задатак видео сам у томе да покажем, колико се могло,
колико новинарство и књижевност не морају бити удаљени. А кад се
приближе, како би их требало разликовати. Шта могу ове области да
добију једна од друге.

Млади се данас много користе позајмљеницама и знају осиромашени
 број речи. При том се много уче страни језици. Како сачувати вредности
 српскога језика?


Добро је познавати језике, али најпре би требало добро научити свој језик.
 Страни језик нам дозвољава да идемо у ширину, а
не у дубину. Другачије именујемо исте појмове, а ништа боље не
познајемо појам. То је и вид малодушности и малограђанског комплекса.
Кад год сам морао да говорим на неком страном језику, што ми и није
нека јача страна, још недовољно познајем и матерњи, трудио сам се да
мој сабеседник не говори, ако није морао, на свом матерњем језику.
Зашто бих био глупљи него што јесам? Све више се приближавамо неком
срангле језику при чему се све мање суштински разумемо. Не треба говорити много, треба говорити праве ствари. Данас је мање увек више. Не треба читати брзо,треба читати упорно. Не треба знати много језика по сваку цену. Боље
је продубљивати знање једног или још једног језика.
Српски језик се чува на медијима и у школи. Једноставно, не би требало
ништа да се изучава, а да ту није заступљен и српски језик који би се
предавао занимљивије. За почетак, имена радњи би могле да буду на
српском. Сваки медиј би требало да има лектора. Макар половина
емитоване музике требало би да буде на српском језику. Чак и неке
познате емисије о језику (на Другом програму Радио Београда, рецимо),
проткане су претежно страном музиком. И школе све мање пажње посвећују
матерњем језику. Неки факултети још мање. Извесни предавачи су, без
обзира на стручно знање, у језичком смислу полуписмени. Медијима је,
изгледа, то, такође, последња брига. Политичари су, тек, неписмени.
Уосталом, ако председник водеће странке говори „сво време“, сви његови
симпатизери почињу да греше. Ако министри говоре о „покушају
атентата“, ако се посланици радије гађају ципелама него што листају
књиге, није чудно што се тако мало разумемо. Српски језик нема никога
осим нас. А ми ћемо и њега изгубити. Остаћемо безукусно обескорењени.
Ми данас нисмо ми, а ко зна да ли ће нас и бити. Полако ишчезавамо, а
да тога нисмо довољно свесни. Језичка пластика ће нас затрпати.

Сматрате ли да би на ФПН-у требало да постоји предмет Српски језик?
 
 
Не само српски језик него и многе поддисциплине српскога језика. 
Студенти, најчешће, дођу са половичним знањем.
То, обично није довољно за пуно праћење и напредовање у оквиру
стручних предмета. Не могу да се ослободим мисли да неко није желео
добро новинарима кад им је ускратио изучавање српског језика. Тако је
од оснивања Студија. Почетне грешке се тешко исправљају. Даље се
радило на проширивању тзв. обавезног кора и вештина. О језику као
основном предлошку нико није, изгледа, размишљао. Претпостављало се да
сви знају језик. Испоставило се да није увек тако. Али ако стално
будемо ишли према исходу који се зове српски језик српским новинарима,
можда ћемо и стићи до циља. Само, шта нам је прави циљ?

Колико су данашњи новинари елоквентни и писмени?
Постоје елоквентни и неписмени, писмени и неречити, постоје и писмени и речити, 
али је највише полуписмених и немих. Човек никада није довољно писмен и речит. 
Увек нешто недостаје. Питање је, међутим, ко се може назвати новинаром. 
Лекару је лако. Он постаје лекар тек када дипломира. 
Новинар данас може да буде било ко.
Иако завршене студије не гарантују доброг новинара, незавршене студије
гарантују полуновинара. Не знате шта је горе: да ли да новинар буде
ћутљив или причљив. Најбоље је кад уме да прича, а заћути кад треба.
Данас је често обрнуто: мало њих уме да прича, а никако да ућуте. Неки
од њих кад почну да говоре, не знају шта хоће да кажу. Кад заврше,
 не знају шта су рекли.

Колико у описмењавању може помоћи Стилистика и Реторика?

Стилистика и Реторика су, изгледа, првобитно били замишљени, будући да
 је то некада био један (!) предмет, као поља за основно описмењавање
 новинара. Они то не могу никако бити у буквалном смислу речи. За
 праћење и усвајање ових градива, вештина и знања, потребно је и те
 како бити писмен. Не можете од ових предмета очекивати да се баве
 нијансирањем професије ако стално морате да се враћате основношколским
 стварима. Незнање се, иначе, стално потхрањује и полуписменим
 медијима. Стилистика и Реторика, дакле, могу помоћи описмењавању, али
 се онда изгуби суштински рад на новинарском усавршавању у оквиру ових
 области. Ако од ових предмета тражите да се студенти науче правопису,
 фонетици, морфологији, лексици, синтакси, паратакси, хипотакси, потом
 историји реторике, теорији, дикцији, акцентима, психологији
 говорништва, еристици и модерној реторици, онда сте у заблуди. Ове
 предмете би требало разложити на низ студентима корисних изучавања.
 Овако студенти стално пузе, а ми их учимо летењу
"Школа, често, непримереним формализованим приступом и
 лектиром, младима огади књигу. Књиге немају добар положај ни у
 друштву. Скупље су него што би требало. Нема ни одмерене критике којом
 би се указивало на праве вредности. Свет из књижевности је, углавном,
 досадно купопродајно или клановски организован. То одбија младе. И
 квари их. Кад год сам препоручио неку књигу, понеко ју је прочитао."
 
Да морате да изаберете и препоручите књиге које су Вам промениле
 живот, које бисте наслове изабрали?

 Свака прочитана књига мења живот на одређени начин. Ево неких:  Бела
 грива, Рене Гијо; Мали принц, Сент Егзипери; Библија; Куран; Илијада,
 Одисеја, Хомер Сократова одбрана и смрт, Платон; Органон Аристотел;
 Карактери, Теофраст; Дневник једног лудака, Гогољ; Еристичка
 дијалектика, Шопенхауер; Једини и његово власништво, Макс Штирнер; Рат
и мир,  Толстој; Идиот, Записи из мртвог дома, Достојевски; Уликс,
 Џојс; Бледа ватра, Набоков; Златно руно, Како упокојити вампира,
Пекић; Нишчи,  Видосав Стевановић; Заставе, Крлежа; Блудни син, Чарлс
 Буковски; Мој живот дисидента Владимир Буковски; Песме, Јесењин; Седам
 лирских кругова, Настасијевић; Итака и коментари, Црњански; Песме
 Брана Петровић; Проклета авлија, Јелена жена које нема, Андрић; Дервиш
 и смрт, Селимовић; Принцип нада, Ернст Блох; Антрополошки есеји,
 Никола Милошевић; Утопија измене света, Михаило Ђурић; Философија
 паланке, Радомир Константиновић; Новобеоградске приче, Михајло Пантић;
 Сабрана дела Сање Домазет; филм Празник у Риму Вилијама Вајлера...
“Kомуникација између студената и професора може бити добра 
само на један начин: ако је споразумна и међусобна.
У свету се најбоље студира тамо где има најмање формализма.
 Где су сусрети свакодневни и неманепријатних испита. 
Где се не оцењује и не мери на овакав начин. 
На извесном Самерхилу за одрасле.”
 Једном сте на предавању рекли да су критеријуми овог Факултета на нултом
 степену. Шта би требало променити да се то стање побољша?

Критеријуми се, изгледа, стално снижавају. Понекад су, заиста,
минимални. Свуда је, изгледа, тако. Све више је „генијалаца“.
Уписујемо превише студената. Мало када инсистирамо на стваралачком
студирању са разумевањем градива. Више се тражи меморисање и
репродукција. Понекад се осећам као човек на траци  (као Чаплин у
Модерном добу) који годишње испита и до петсто студената, а усамљен
сам на својим предметима. Осећа се извесна похлепа према брзом
завршавању студија, а знање и разумевање се стављају у други план.
Мало је изворног студирања. Све се своди на неколико стотина страница
о којима се треба обавестити.
Требало би наћи праву меру, али ње нема ни у
друштву. Ми смо друштво безмерја, неусаглашених мерила, лажних скала,
сталне променљивости на горе него што би се могло. Нас воде осредњи и
лоши ђаци. Требало би то, најпре, променити.

Шта себи, као предавачу, највише замерате?

Ако бих Вам сасвим искрено одговорио на то питање, бојим се да  бих
изгубио посао. Оно што замерам настојим да изменим већ у следећој
прилици. Волео бих кад би студенти отвореније опажали недоследности.
Уосталом, мало ко хоће и може да се самом себи замера. Али колико могу
себе да ослушнем, то је извесна дигресивна брзина коју студенти тешко
прате или нису спремни да је разумеју на прави начин. Вероватно је реч
о претераном штеловању на књижевност. Знам да би неки други људи били
бољи предавачи на мом месту, али видим и то да су многи лошији,
политички острашћенији, на много бољим местима. Живот није савршена
појава. Обрадујем се новој генерацији студената кад их упознам.
Нарочито њиховој радозналости и знатижељи приликом уласка у струку.
Помало се разочарам кад их испратим. Сусретања су непоновљива.
Растанци обични. Уосталом, ко је свиме задовољан, има све што му
треба. Ја сам далеко од тога.
Студенти су навикли да их док говоре често прекидате да бисте их исправили!

 Знам да студентима прекидање смета. Један студент ми је својевремено
рекао: Докле ћеш, о Добривоје, злоупотребљавати наше стрпљење? Он је,
сећам се, добио високу оцену. Не знам, међутим, бољи начин да некоме
укажете на грешке у говору осим да га прекинете на месту где греши.
Ако нећете ви, неко ће се већ негде некако на најнезгоднијем месту
наћи да то уради кад је томе време најмање погодно. Потребно је да се
брзо, за само десетак сусрета, научимо много чему. Отуда су резови
понекад болни. Потребно је навићи се да мислимо док причамо. Водити
рачуна о језику. Тражим од студената да и они мене прекину ако мисле
да грешим. Студенти ми постају ближи и дражи ако уче на грешкама.
Многи, међутим, не науче ни после вишеструког упозорења. Одсуство
концентрације, шта ли је? Није искључено да ме због тога не подносе.
Трудим се да не будем критизер и подругљив, осим ако се не намерима на
неуку надменост и тврдоглаву гордост, понекад. Али то је цена
oдрастања и судбина васпитача. То је особина због које себе све мање
подносим. Самом себи сам већ дуже неподношљив ако је студентима за
утеху.
Ко је Ваш највећи критичар?
Моји највећи критичари били су однедавно покојни отац и још жива
мајка. Мало када су показивали трајније задовољство оним што радим и
како радим. Трудио сам се непрестано да се докажем. То је постало
једва подношљиво. Избегао сам, чини ми се,  да будем мамин син и
одлучио да будем другачији родитељ. То не значи да сам подношљивији. 
Студентима су професори, хтели не хтели, помало и родитељи, баш као што су и
студенти својеврсни очеви професора. Трудим се да се извиним ако
ретерам. Можда понекад претерам и у извињењима. Студенти се плаше
јавног наступа, а не би да вежбају. Заврши се тако што се плаше
вежбања и не би да наступају. Међутим, њихов посао јесте једва ишта
друго од сталног наступања. За разлику од мојих родитеља, мојим
студентима одрецитујем нешто на крају. Или на почетку. Нешто што би,
ваљда требало да буде врста академске и људске наклоности, па и
посебне блискости, ако хоћете. И то је све што могу. Ништа посебно,
зар не?
“Кажу да владари, свештеници, професори и жене не воле хумор јер су
 тако мање поштовани. Можда понекад на предавањима хоћу да одагнам од
 себе ту стереотипију. Ненаметљивим хумором на предавањима успоставља
 се својеврсни ред у болоњском хаосу.”

Често препричавате личне анегдоте, спомињете супругу и збијате
 шале на свој рачун?
 Не може се говорити без анегдота, наравно, најпре
личних. Анегдотално је аутентично само ако је лично. Хуморно
саморазоткривање има за циљ да каже студентима да ни они неће бити
поштеђени ироније. Ко у томе не уочи посебни наставни принцип, као да
ништа није уочио. Ретко када своју супругу називам "женом", али је,
вероватно, истина да је често помињем, претпостављам, из најмање шест
разлога. Најпре, чини ми се да мушкарци немају никог рођенијег од
своје супруге, ако је права. Друго, многи говорници су своје праве или
измишљене супруге водили собом док су говорили. Треће, моја супруга је
психолог. Није искуључено да на мене има нека психолошка, па и
парапсихолошка, дејства. Четврто, свакога дана када долазим на
предавања, ми се растајемо и то, вероватно, трауматично утиче на мене,
баш као и поновна сусретања. Најзад, и нема толико других људи које би
вредело помињати ако хоћете да покажете да сте и ви људско нормално
биће. Шесто, многи бракови су данас у кризи. Известан број студената
живи у разведеним породицама. Зашто се не би сусрели и са постојањем
тако неуобичајене појаве као што је уважавање властите супруге. Кад
говорите о својој супрузи, наравно одмерено, на часу који подразумева
слободну тему, пред некима који још увек немају своје супружнике, ви
постављате одређени едукативни модел и личну дистанцу Уосталом,
реторика је, по старим веровањима, и наука и вештина и уметност. А у
уметности је све дозвољено, па и помињање различитих ликова. Моја
супруга, кад је поменем, јесте само игриви наратив оличен принципом
супротности који, наравно, води рачуна о родној неравноправности.
Пристајем да она буде родно неравноправна према мени. Пристајем да се
потчињавам особама до којих ми је стало, ако смем да верујем себи кад
овако гласно о томе размишљан. Узгред, какав бих ја то реторичар био
ако не бих успео да убедом своју супругу, макар била и психолог, да са
мном остане бар тричавих педесет година.
Имате ли трему?
 Увек имам трему. Стално се носим са њом. Понекад ме она блокира до те
мере да одустанем од првобитне замисли. Ослушкујем пулсирања младе
радозналости. Настојим да приступам искрено и поштено, понекад збиља
обично људски, можда сувише људски. Ваљда се тако лечим од силне треме
која ме често обузима, али и надахњује. Не саветујем никоме да говори
ако нема трему. Право предавање почиње тек када трема успостави своје
упозорење на опрез, ако те не обузме сасвим. Сетим се када сам био
студент и гледам на младе колеге некадашњим очима. Можда много закерам
и тежим брижљивости у говору, али нико због тога није имао проблема са
испитом ако је макар мало показао жељу да напредује. Важно је
напредовати, а не све знати. Ко зна све? Па ни Бог није знао да ће
змија преварити Еву. Кад немам трему, ухвати ме трема  што је немам. 
Кад је ту, мирим се са људским несавршеностима.
 Настојим често да их пред студентима испољим да бих им показао како све 
обавезно почиње из несавршености. Ко је
савршен, тај ништа не почиње. Тада им, обично, испричам причу да нисам
знао како се зовем кад сам пошао у школу. Ни данас у то нисам сасвим сигуран. 
Предавање увек треба да буде мало чудо.
 Ко у чуда не верује, неће му се ни десити. 
Уместо тога, "Болоња" нас тера да се сви чуде предавањима. 
Требало би знање, дакле, очудити и дезаутоматизовати. 
Тешко је то постићи у ери опште аутоматизације.
Ваши коментари студенте никада не остављају равнодушним. Нарочито
 бурне реакције је изазвало Ваше мишљење о спорту. Зашто мрзите спорт?
- Равнодушност је метастаза комуникације. Јаке су речи да мрзим
спорт. Анимозитет се, углавном, односи на професионални спорт. Некада
сам играо фудбал и чак два аутогола дао најбољем голману у лиги.
Некако ми је давање голова противнику невероватно неговање сујете.
Стидим се ожалошћености оних који приме гол ако сам га ја постигао.
Док сам играо, наравно да сам то желео. Бавио сам се и атлетиком. Чак
био и трећи у некој Трци ослобођења. Видео сам спорт изнутра. Ништа
нарочито. Чак празно. Мислио сам да о своме виђењу напишем бар неки
текст ако не и књигу. О реторици и спорту, можда.
Укратко, погледајмо, какву слику нуди професионални, рецимо, фудбал.
Замислимо да ништа о њему не знамо, а познајемо цивилизацијске
кодексе. Шта видимо? Спорт би требало да је безинтересан да би био
игра. У фудбалу се сусрећемо са највулгарнијим материјалним
интересима, препродајом играча као да су робље, фингирањем њиховог
школовања. Хиљаде младих талената пропада. Утакмице се продају и
купују. Играчи глуме повреде и намерно повређују, пљују, псују,
надмено се шепуре кад добијају, не умеју да губе, знају по 500 речи
свога језик, остају скоројевићи, дозвољавају да њима манипулишу и они
манипулишу. Рано старе, повређују се и разбољевају. И не живе нешто
дуго. Све је код њих, углавном, црно бело. Добијаш или губиш. Није их
срамота да играју 90 минута и не дају ни један гол, да одиграју руком
и тврде како то нису учинили. Промаше гол од 7 метара "небу под
облаке". А професионалци! Сасвим промаше све теме. Безобразно много
зарађују. Крију се од порезника. Нападно се радују пред противником
када дају гол док он очајава, а кад приме гол, хоће да се туку.
Вређају судију, не умеју да сањају. Облаче се у смешне униформе,
неукусно обнажени. Бацају своје дресове у публику мислећи да праве
људе занимају њихови смрдљиви одевни предмети. Поткупљују новинаре и
дозвољавају да буду поткупљени. Често не знају ни један стих напамет.
Не читају, не пишу, не иду у позориште, а о библиотекама мисле слично
Радовану Трећем. Имају криве, маљаве ноге. Мрзим фудбал кад
дозвољавају да га играју мушкарци. Они уопште не умеју да се играју.
Женски фудбал је нешто друго. Нисам могао краће о овоме. То је само
прво полувреме.
 Шта мислите о социјалним мрежама као што су Фејсбук, Твитер,
 Скајп. Да ли овај виртуелни начин комуницирања доводи до отуђења?

 Све што служи комуникацији не може бити узалудно. Ове социјалне мреже
пре доводе до духовног зближавања. Како то може бити отуђење? Права
реч вреди више од хиљаду лажних сусрета. Колико људи живи једно поред
другог, а не примећују се? Кад се не видимо, немамо предрасуда једни о
другима. Стварамо идеализовану слику која нам је тако потребна. Човек
је, иначе, далеко од идеалности. Нека зато цвета хиљаду социјалних
мрежа. У неке, уосталом, морамо бити ухваћени. Ја, углавном, нисам на
њима. Бојим се, све бих поверовао. Идеалан за замајавање. Тешко ми је
да се одвојим. У довољно мрежа сам већ и никако да се измрежим. Мреже
су на Морави забрањене. Слободно је само пецање.

 Чиме бисте се бавили да нисте постали професор?
 Сви моји преци су били сељаци. Уосталом ни један Србин почетком 19. века у Србији
 није живео у граду. Двеста година је мало да кажемо како смо некаква
 господа. И данас себе сматрам сељаком јер живим углавном на селу. На
 Морави. Не волим, међутим, типове попут Гиге Моравца и Радашина и
 Добрице Геџе иако су ме хипокористички називали и Добрицом и Геџом
 када сам заслуживао та имена. То су само несупеле схематизоване
 карикатуре срачунате на јефтини успех. Мирне душе бих, што и данас
 понекад радим, како је Јесењин говорио, пустио браду и скитао обалом
 Мораве до ушћа и даље. До ушћа Дунава и даље. Ако има даље. Ако већ ту
 богови нису пали на теме. Никада, иначе, нисам био на ушћу Мораве. А
 тако сам близу. Бојим се ушћа. Плашим уливања. Одмах се заљубим. Свако
 заљубљивање је наивно и разочара. Мирисао би можда на лук, роткву
 какву. Можда бих пљуцкао у Мораву и гледао како река односи бољи део
мене. Будалисао се. Што, делом, можда,  иначе и радим. Волео бих да ме
 Морава једнога дана однесе док пада снег као божанске кокице да
 пуцкају. Ако професори смеју да кажу шта воле. Производио бих кокице и
 делио деци која би да студирају новинарство. Која постају, по невољи и
 правилу, покварена кад дипломирају и запосле се. Писао песме за фолк
 певаче и Рамба, ако ми дозволи. У инат онима који причају о чистим
 жанровима. Ако се са великим људима смеју упоређивати мали, био бих
 непоновљиво другачији него данас. Данас сам толико болоњизован да би
 гајгеров бројач полудео.