„Да нема нас цигана, Срби би ишли голи и боси!“

Петак је за Убљане свети дан. Он је за многе последњи радни дан, дан за опуштање после напорног посла. За неке петак је идеалан дан за куповину. Многи Убљани како би спојили лепо и корисно, а пре свега јефтино (јер у Србији мало ко има за скупо), они купују различите ствари на убској пијаци. Она се налази у Улици првог маја која је позната по старим кафанама, великим кућама и наравно пијаци. Пијаца је одувек ту била место састајања и растајања. Многи су ту имали свој први пољубац и делили своју срећу са пријатељима, док је било и оних који су ту плакали и крили се од проблема. Деца су се играла жмурке у празним локалима, а напуштени пси и мачке би своје уточиште налазили испод зелених тезги.


Рано ујутру продавци нежно пакују своју робу на велике зелене тезге размишљајући о томе колико ће данас продати. Поред свог домаћег сира и кајмака, јаја и поврћа, а и ручних радова, највише се продају половне ствари. Половна гардероба, стари намештај и суђе су мали део онога што се на овој пијаци може наћи. Поред ограђеног простора који је предвиђен да буде пијац, гардероба се продаје и дуж целе улице која се налази поред пијаце. Иако је улица прашњава и пуна ђубрета због радова на новој полицијској станици, продавци на чаршафима, најлонима и кесама продају своју половну робу, чинећи све да она изгледа што боље, колико је то на прашњавом асфалту могуће. На улици тезги нема већ је све просуто по тротоару, па се због тога често шале да се оваква продаја ствари назива „бутик сагни се“.

17410199 1733649080298919 451660130 n
Аутомобили петком слабо или чак уопште не пролазе овом улицом, а највише можете видети Убљане који се гегају улицом у седам ујутру и гурају платнена колица за куповину или носе огромне цегере у које би ставили све што су купили. За половну гардеробу која се овде продаје многи кажу да је боља него „код Кинеза“. Гардероба долази из Европе, продавци је добијају од пријатеља и родбине, а неретко и сами купују на велико тј. на џак, па онда продају по мало већој цени. На самом улазу у ту улицу која се налази паралелено са реком Убачом паркирани су камиони пуни робе и деце која су од досаде и умора заспала и чекају да им родитељи заврше са продајом. Иако је на пијаци јако бучно због продаваца који се гласно утркују ко ће продати своју робу што боље и више, деце која плачу јер су изгубила стрпљење и пријатеља из сусендних села који су се нашли на пијаци и гласно поздрављају, музика, смех и добра атмосфера успевају да надјачају све то.
„Ја ти имам најбољу робу овде. Код мене ти је све двеста динара. Мени ћерка у Европи, шаље ми одатле ствари. Ја облачим и докторе и судије и ове из Општине. Новинарка, оди да погледаш ову хаљину, одлична за телевизију“, гласно је говорила старија госпођа са почетка улице.

 

17392201 1733649010298926 587289462 n

О томе колико је разноврсна роба у питању говори чињеница да се на једној „тезги“ могла пронаћи гардероба, накит, полу потрошене бочице лака за нокте, покварени телефони и алат за мајсторе. Неписано правило је да овде свака роба пронађе свог купца. Милан, који купује већ пет година само половне ствари љутито је говорио:„ Свуда у свету имаш продају половних ствари на пијацама, само се, бре, ми Срби стидимо овога. Сви као купују ново и маркирано. Зато што су нам битне материјалне ствари зато и живимо овако како живимо. Пропутовао сам доста, радим у доброј фирми, ал’ се овде облачим.“

Највећа гужва је била на крају улице, што је било веома чудно с обзиром да ту није било робе за продају. Када сам се приближила схватила сам да ипак постоји нешто што Убљани воле више од гардеробе, а то је пиво. Пластични сто и столице били су постављени на травњак поред тротоара, одмах испред малог камиона познатијег као Тамић. У приколици Тамића стајао је велики радио на ком су биле пуштене ромске песме.Флаше и гајбе биле су свуда около, а сто је већ био препун полупразних флаша и сланине коју су звали сапуњара. Ко није успео да пронађе неко место да седне стајао би са стране, држећи пиво у рукама и гласно се смејући на све што су говорили ови за столом. Жене нису биле ту, оне су или пиле кафу или се паковале за повратак кући. За тим пластичним столом није било битно ко је купац, а ко продавац. Најбитније је било да не нестане пива.

17440331 1733648836965610 818756713 n
Продаја на пијаци за многе представља једини извор зараде. Иако се не може зарадити много, људи се не жале јер је увек било боље ишта него ништа.
„Ја имам четворо деце. Сад ми се и син оженио, довео и снају, добили дете пре месец дана. Све њих ја ‘раним. Дођем овде петком, продам ствари за хиљаду, две и то ми је што ми је. Треба до следећег петка издржати некако. Сигурна сам да никад није било мање пара, баш се лоше живи. Не памтим кад сам чула да је некоме добро, а овде сам већ десет година“, прокоментарисала је госпођа Мира, скоро у једном даху, тешку муку која ју је задесила последњих пар година.

17439464 1733648903632270 1533398424 n

Убљани често говоре да нема цигана не би имали шта да обуку, а са тиме се слаже и Рики, четрдесетогодишњи продавац половне гардеробе из Ваљева:„ Ћеро, да ти каже чика Рики нешто, у Србији народ нема ‘леба да једе, а камоли да се модира. Зато ја продајем ствари за педесет динара. Да нема нас Цигана, Срби би ишли голи и боси. И немој да напишеш да сам Ром, ја сам Циганин. Роми су ови што се стиде што су Цигани.“
Није ретко да се жене ујутру када има највише гардеробе посвађају око исте. У таквим ситуацијама ствар ће узети она која је спремна највише да да новца за њу. Ценкање је овде сасвим нормална ствар, па се тако цена са двеста може врло лако спустити на педесет динара.
„Ја долазим на пијацу да видим народ, да купим шта ми треба за кућу, али и за мене. Увек пронађем неку обућу. Да нема овога ја бих ишла боса“, рекла је Гоца, пензионерка и бака троје унучади.
Многи продају личне ствари како би преживели па се због тога на овој пијаци могу пронаћи и књиге за одличан успех у основној школи, накит покојне баке, рам за слике из осамдесетих и татне старе плоче као и многе друге успомене. Људи кажу да су се помирили са тим да морају да продају ствари јер у оваквој држави више ништа није свето.
„Пијаца је, бре, дружење, пиће, пријатељи, а тек онда продаја и куповина. Ја долазим на ову пијацу већ 6 година и сваке године све више људи упознам. Па и кума сам упознао на пијаци, продао ми лош телевизор па смо се јурили због тога, а касније и здружили. Ево, сад ми је крстио дете, али му покварен телевизор нисам опростио“, кроз смех је коментарисао Славиша.

17410126 1733648933632267 895054848 n
Убљани су познати по томе што сво своје слободно време проводе по кафићима и кафанама. Тако и продавци са пијаце пре и после радног времена долазе на кафу и ракију у оближњи кафић у коме се преко дана и ноћи пушта рок музика. Сви столови су пуни, препричавају се доживљаји са тезги,а и колико су новца зарадили. Велики број кафених шољица је окренут натрашке јер после доброг одмора следи гледање у шољу и прорицање будућности. Деца једу ратлук и запиткују одрасле када ће отићи кући. Јована, студенткиња ФОН-а и викенд конобарица о пијачном дану говори само позитивно:“ Обожавам да радим петком. Тада долазе најзанимљивији људи који имају своје животне приче и желе да их поделе са мном. Неке су тешке, неке су забавне, а ја уживам да их све саслушам. Највише се пије турска кафа и домаћа ракија. Бакшиш је петком увек добар.“


Када се пијачни дан заврши све је пусто. Зелене тезге више нису пуне робе већ мачака које спавају на њима. Улица је прљава и пуна остатака хране, пар разгажених ципела разбацаних по тротоару и празних флаша од пива. Понека луталица уточиште налази на најлонима коју су остали од импровизованих тезги. Тишину понекад поремети аутомобил који пролази сада отвореном улицом. Пијаца чека следећи петак да поново заблиста.