Чудо на земљи клесано вековима

У близини Мртвог мора, на 200 километара од Амана, главног града државе Јордан, смештен је велелепни град Петра, раскрсница цивилизација и култура, једно од седам светских чуда.

Град Петра у Јордану подигнут је између 200. године пре нове ере и 100. године пре нове ере од стране Набатејаца, савеза арапских номадских племена северозападне Арабије чије је главно занимање била караванска трговина, пре свега лековитог и зачинског биља, што је довело до тога да Петра постане центар трговине тога доба и веома богат град. Са измештањем трговине на север ка Палмири, почело је пропадање овог велелепног града да би у VIII веку био напуштен. Од XVI века до XIX века био је чак изгубљен, сакривен од јавности. Научници западног света годинама су само нагађали да негде на Блиском истоку постоји град исклесан у стени. 1812. године камени град открио је швајцараски археолог Јохан Лудвиг Бургхард. Домишљати Лудвиг прерушио се на тај начин да се не разликује од локалног мушкарца арапског порекла што му је и омогућило приступ древном граду.

Град је са три стране, истока, запада и југа, опкољен стрмим литицама које су високе и до 200 метара. У Петру се улази кроз кривудаву клисуру Сик која је на појединим местима ширине свега 2 метра. Дуж зидина клисуре уклесане су гробнице и канали за воду чија је сврха била да снабдевају град водом из суседног брдског потока. Крте и меке стене у које је читав град уклесан, омогућиле су овакве архитектонске подухвате. Због свог положаја међу стенама, Петра је била практично неосвојива. Освојили су је Римљани тако што су пресекли доток воде и тиме становнике приморали да се предају након врло кратког времена. Римљани су на подручје Петрe дошли 63. године пре нове ере. Услед чињенице да је део града изграђен у доба Византије, Петра се сматра и важним центром хришћанства тог доба.  

У овом археолошком налазишту које многе оставља без даха сачуван је велики број храмова, гробница и кућа које показују да је све грађено плански и чији изглед говори о утицају сиријске, египатске, хеленистичке и римске архитектуре. Највећа и највеличанственија гробница која практично представља врата Петре носи назив „Ризница“. То је грађевина висока 40, а широка 28 метара, гробница краља, уклесана у стену црвенкасте боје, са фигурама богова на коњима на улазу и стубовима украшеним гранама са лишћем. Бедуини који су такође живели на овом простору називали су је „Фараонска ризница“, а годинама се мислило да је ту закопано фараоново благо. Кроз центар града пролази поплочана улица оивичена стубовима. Ово несвакидашње место краси и добро очуван амфитеатар „Римска арена“ који прима око 5000 људи и у коме су се приређивале икључиво уметничке представе. Као и друге грађевине, овај амфитеатар исклесан је у камену. Открили су га амерички археолози 1961. године. Северно од амфитеатра простире се такозвани „краљевски зид“ на коме су уклесане и бројне монументалне гробнице. На изласку из града налази се самостан у коме су боравили свештеници, а на врховима планина су пећине у којима су смештане гробнице у три нивоа. У граду постоји и велика мрежа канала који су скупљали кишницу и одводили је даље до спремника за воду. До сада је откривено 280 таквих спремника. Петра на грчком значи камен или стена, а њен други назив је „Ал Батра“ на арапском.

Ово царство Набатејаца је од 1985. године на Унесковој листи светске културне баштине, а од 2007. године убраја се и у једно од седам светских чуда. Истраживања трају већ 100 година, а истражен је свега 1% налазишта. Испарења соли са Мртвог мора континуирано уништавају ово налазиште, па овај град спада у 100 најугроженијих споменика светске културe. Убраја се и у листу најстаријих градова на свету.

Томас Едвард Лоренс, познатији као Лоренс од Арабије, пише у свом делу „Седам стубова мудрости“: „Петра је најдивније место на свету“, без иједног додатног описа града. Сама та чињеница говори о томе да неке ствари заиста није могуће описати речима. Таква је Петра.