Наука и уметност

Човек пре Нобеловца

18. октобар 2012.
Драгана Миловановић

 ”Зими се надише каванског зрака да би се у прољеће лијечио даховима разбујалих ливада. Несретан као сви артисти. Амбициозан. Осјетљив. Укратко: има будућност”, написао је Љубо Визнер о младом Иви Андрићу

 

 Волео је да пешачи. Тај дан, за који није ни слутио колико ће га пута препричавати, деловао је уобичајено, те је његова уобичајена шетња пре ручка била на месту. Београдске улице су вешто криле тајну да је важна вест стигла у земљу. Он је свакако није очекивао док је мирно корачао ка кући у Пролетерских бригада 2а. На плочнику недалеко од улаза, сустигла су га два пара корака и узбуђени гласови и честитке. Сумњичаво је посматрао млада лица новинара. ”Попните се горе, видећете да Вам је стан пун новинара”, убеђивали су га. Нису слагали – у дому на првом спрату тискали су се људи жељни да стисну шаку славном писцу.

 Било је то новембра 1961. године – Иво Андрић је сазнао да је добитник Нобелове награде за књижевност. Да ли је први српски, босански, хрватски или југословенски добитник, мање је важно. Деценијама касније, част овог писца од својатања са свих страна брдовитог Балкана штити порука мира коју носе његове приче.

– Свако прича своју причу по својој унутрашњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снаѕи својих изражајних могућности. Свак носи моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али, допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни отрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је више могуће покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа – рекао је на додели Нобелове награде.

Био је дипломата и министар, али пре свега уметник који је са много разумевања и љубави сликао свој завичај и ликове у њему. Озбиљно лице политичара, поглед уоквирен црним, дебелим рамом наочара, али са срцем песника и умећем исказивања великих мисли малим речима. Када слушате његове интервјуе, видите да у њему није постојала жеља за славом, већ осећање обавезе да промовише добро, књиге, културу. Као да је сав његов допринос његова дужност према таленту који је добио, нешто очекивано што би било ко други у његовој ситуацији урадио.

– Ја сам једанпут једном Вашем колеги који ме је овако снимао и који ми је поставио питање ”зашто у Вашим књигама има доста свирепих и оштрих сцена” одговорио да је вероватно да има и да има зато што је такво време било оно које се описује у књизи, али нека ми допусти да му кажем да није мала свирепост уперити у човека четири рефлектора у лице и онда му постављати питање за питањем, и то питања о којима он није сањао – рекао је новинару Јожи Худечеку.

Управо неспосредношћу изражавања успео је да се држи даље од прашњавих књига са највише полице и постане један од омиљених писаца. Стигао је у ”Лајање на звезде”, омиљени филм бројних генерација у коме се фотографише са матурантима из провинције. Он не постаје баналан када га цитирају на Фејсбуку. И 120 година од његовог рођења, књижевни критичари анализирају комплексност његових дела. Ипак, његов највећи допринос није ”епска снага којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље”, како стоји у образложењу Нобелове награде. Оно што Иву Андрића чини великим писцем је што свако од нас застане када налети на његову реченицу и замисли се над њом. Разуме осећање које избија из речи и осети везу између једног малог себе и једног великог Андрића и схвати да су обоје, на крају крајева, иста бића.

 ”Толико је било ствари у животу којих смо се бојали – a није требало. Требало је живети.”