Интервју недеље

Човек је највећа нерешена загонетка

1. децембар 2021.
Журналист

Протекле недеље „Журналист“ је прославио 10. рођендан! Подсећамо вас на први интервју објављен на нашем порталу пре деценију.

Ауторка: Јелена Петровић

Бранко Станковић, новинар Радио-телевизије Србије, водитељ је и аутор емисије „Квадратура круга“. Хуманиста и добитник многобројних награда. Посетли смо га и разговарали о његовом раду, наградама, и медијској сцени.

Завршили сте средњу школу у Ужицу и уписали студије новинартсва у Сарајеву. Шта један млад човек очекује када студира половином осамдесетих?

Ја сам био залуђен, тако да кажем. Веровао сам да ћу моћи, када завршим овај факултет, да мењам свет. И да ћу се борити искључиво за истину. Данас се држим тих почетних принципа, али део мојих илузија су спласнуле. Видео сам да ја не могу много да мењам свет, да могу делом, и да многе моје колеге у томе нису успеле. Ја сам у некој мери ипак успео више од њих да променим људе и свет на боље, и то ми је циљ. Желим да створим неког универзалног, племенитог, доброг, вредног човека, који ће сачувати универзалне вредности и квалитете.

Недавно сте изјавили: „Зарада ни у једном послу не сме да буде главни циљ!“ Бавили сте се различитим пословима: сликањем, израдом накита, тапацирањем намештаја… Колико сте у том периоду веровали да ћете се бавити новинарством?

Потребно је много енергије, и уз њу и велика вера да томе мора доћи једног дана крај. И да ће доћи боље време. Ако сте борац за истину и право, и праве ствари, то мора победити, кад-тад. Само што је потребно стрпљење и чекање. Ја сам то дочекао. Мој развојни пут је био доста тежак. Нико ме није „гурао“. Нико ми није широм отворио врата РТС-а, када је емисија постављена као ауторска. Ја сам био само један у низу који је конкурисао својом идејом. „Квадратура круга“ је опстала.. Успео сам!

Зашто баш име „Квадратура круга”?

Човек је у емисији „Квадратура круга“ увек у првом плану. Он је за мене највећа нерешива загонетка. Има тренутака, када сви ми у животу падамо. И паднемо можда до дна. Тада мислимо да немамо снаге да се издигнемо. Човек има ту снагу и енергију да поново исплива на површину. Дакле, човек је највећа загонетка у животу, а у математици је то квадратура круга.

 „Квадратура круга“ је пет година по гледаности на првом месту у категорији документарних емисија…

То ме је збунило! Имате ситуацију да гласа 30 уредника националних медија, и стављају емисију на треће место по утицају. Одмах иза „Утиска недеље“.. Колеге умеју да буду веома критичне.

Истовремено добијате потврду од публике. Овим што радим, ја не подилазим ниском укусу гледаоца. Неко би „побегао“ од теме-Бранко Жежељ, академик који је саградио трећину Новог Београда. Ја морам направити причу, не дозволити да се заборави. Могао сам направити причу о Јелени Карлеуши. Али, не! Тиме рушимо стандарде и читав систем вредности код нације, ако се окренемо само таквим појавама и вредностима које доносе рејтинг. То је све кратког даха!

Када говоримо о бројевима који се тичу Ваше емисије: 8 година постојања, 1700 саговорника, 300 емисија, 1000 прича. Знате ли број награда и колико Вам значе?

У почетку су ми много значиле. То је неки начин доказивања пред другима и пред самим собом. Данас ја знам где јесам. Место су ми одредили и публика, и критика, и колеге, и домаћи и међинародни жири. Двадесет две или двадесет и три награде. Никако да израчунам прави број!

„Ништа, а поготово репортажа не настаје без претходне припреме!“-рекли сте једном приликом. Колико најкраће, а колико најдуже трају Ваше припреме?

Најкраће трају дан, а најдуже до три месеца. Емисија о Албанији је спремана од августа, а емитована у новембру. Део свог годишњег одмора сам потрошио, али гледаоци то не виде. То није наметљиво. Ја нисам у првом плану да бих показао своје знање. Ту су саговорници. Потребне су велике припреме, да емисија буде питка, а опет гледаоци да добију нове информације, и у исто време да припремите саговорнике, ослободите их и анимирате.

Који су критеријуми на основу којих бирате приче за емисије?

На првом месту срце и инстикт. Било је ситуација  када са екипом идем „на слепо“. Добио сам писмо или мејл, и идем трагом тог писма. Не знам шта ће ме сачекати, и да ли је ситуација заиста таква на терену. Али, у 90% случајева  се испоставило да је тачно, да смо препознали туђу муку, јад и беду, и помогли.

Неретко, снимате тешке социјалне теме. Кaкo успевате да исконтолишете емоције?

Има ситуација када ја не могу да се исконтролишем. У монтажи покушавам да бришем питања у којима се осети дрхтај у гласу. Но, понекад питање мора да остане, јер одговор „виси“, ако нема питања. Често кажем да нисам професионалац, чим се то осети. Ја немам право да пренесем  директно емоцију гледаоцу, утичем на њега. Али, исто тако немам право да гледаоцу ускратим тај тренутак емоције.

Има ли новинартсво будућност у Србији?

Ја се плашим, посебно за ТВ новинарство. Сматрам да почиње добијати другачију форму. Све се претвара са једне стране у информативни програм и вести, а са друге стране у ријалити шоу и ток-шоу(talk show). Између има све мање места за друге програме: документарни, играни, школски.. Све то постаје тренд! То је једна лакша форма, али и удаљавање од живота. Лажни живот. И у нашој кући, у РТС-у, све више се уводе елементи ријалити шоуа, што је погубно. Показаће време!  На западу је дошло до засићења. У избору документарног програма никада нећете погрешити, уколико сликате стварни живот. Али, морате „владати“ занатом максимално, „осетити“ саговорника, бити одлично припремљени. Свако лажирање публика препознаје.