Читаоцима озбиљних новина тешко је маскирати стварност

Истраживачко новинарство је свако право новинарство, оно које поштује стандарде професије и не прави уступке било које врсте

Драган Тодоровић, новинар недељника „Време“ и дописник неколико локалних ревија, успео је да последњих година скрене пажњу на себе репортажама са разних „народних“ догађаја. Створио је сопстени стил одступајући од стандардног језика, играјући се интерпункцијом и често употребљаваћи жаргон, а дешавања којима присуствује, иако су најчешће маргинална, описује као „суштинска“ и „историјска“.  

Да ли себе доживљавате пре као писца или новинара, с обзиром на то да сте и једно и друго?

То би требало други да доживљавају. Нисам типичан, нека буде просечан новинар, мада немам ништа против просечности ако она подразумева неке стандарде. Неки, нека буду релевантни људи, моје писање доживљавају као креативни рукопис у српском новинарству, па ћу се сложити са тим. Са додатком да сам ти ја саморукавац у матици новинарства загађеној свим бољкама, ох, како ово звучи, Србије у транзицији (смех).

Будући да сте доста путовали по забаченим местима широм Србије, да ли сте приметили неку промену када бисте се враћали у та места после одређеног времена?

Ја се обично не враћам на „место злочина“, јер обично присуствујем разноразним слављима, отварањима, „мусијадама“, а све то је на мах и за једнократну употребу. Живот у унутрашњости Србије, кад оде циркус из њега, више личи не себе без тих углавном потемкиновских подухвата.

Од прошле године са нама више није Радомир Константиновић, један од највећих критичара духа паланке. Да ли осећате да такав дух остаје доминантан и у Србији с почетка 21. века?

Мало је људи отишло даље од наслова Констатиновићеве књиге. Али ми волимо да вулгаризујемо ствари, тако и о „Философији паланке“ говоримо као о паланачком духу по својој представи. По томе је паланка, што ће рећи Србија, све паланачкија и недостојна другачијег приступа осим карикирања, сарказма и ироније.

У последње време преовладава мишљење да је новинарство, а да су нарочито новине као медиј, угрожене као што су биле деведесетих година. Да ли делите то мишљење? Ако је тако, шта је главни узрок томе?

Новинарство је одувек било угрожено, и споља и изнутра. Спољни фактори су политички, који признају само оно новинарство које преноси политичке поруке, изнутра, од самих новинара, што је испричана прича, који би дали дупе за мало милости владара.

Да ли је проблем одсуства истраживачког новинарства у Србији узрокован недостатком храбрости и медијске етике или финансијском и личном угроженошћу новинара?

Какво црно истраживачко новинарство, мада се тиме многи диче. Истраживачко новинарство је свако право новинарство, оно које поштује стандарде професије, и не прави уступке било које врсте. А уступака на све стране, пршти од уступака, тешко је наћи писмен текст, да се не говори о звездама разних „ток“ и „риалити“ ТВ програма. Ми и у штампаним медијима усвајамо неке западне стандарде, таблоидизацију новина, заборављајући да је то посебан вид новинарства. Али не, код нас све постаје кратко, глупо и безсадржајно.

Да ли мислите да постоји воља власти да се открију налогодавци и убице новинара од 1994. до данас?

Власт гледа како да остане на власти. Клише би био рећи да се вртимо у круг, али и то би био неки помак, надлежне институције ни тај круг нису исцртале.

А какве су, по вашем мишљењу, шансе да новинари који евентуално имају одговорност за ратно-хушкачку пропаганду буду процесуирани?

Шансе су никакве, јер кад су се демократе помириле са социјалистима, они држе да и остали треба да се помире са тим да су се они помирили. Добро сте приметили, овде постоји стабилан круг, није лепо тужакати се са кумовима, иако ми је жао што употребљавам дневно-политичку реторику.  

Зашто штампа у Србији, па и она „либерална“, кокетира са популизмом? Да ли таква судбина чека и „Време“?

То није кокетирање, то је правац у овој „уметности“. Држава охрабрује такву уметност, јер јој је интерес да информише читаоце разних „курира“, а не рецимо „Времена“, јер зна да читаоцима озбиљних новина не може маскирати стварност медијско-рекламним триковима.

Да ли мислите да ће интернет истиснути новине са тржишта и учинити их прошлошћу?

Свакако да је интернет проблем штампаних медија, не знам како ће се то завршити. А сва је прилика да ће се лоше завршити, по штампане медије. Ту мислим на озбиљне медије, свакојако срање ће увек имати своју публику. У вези са тим проблем је што прави медији имају све мање квалификоване , дорасле и заинтересоване публике. Јер, ако школска омладина не чита лектиру, и шта ти ја знам, не може се очекивати да сутра уопште чита, већ ће јој разонода друштвених мрежа постати плафон и сваки домет писмености и културе.