Студентски радови

„ Ценим сваки секунд свог живота’’

7. децембар 2016.
Иконија Јеврић

Интервју са Нином Мицић

„ Ценим сваки секунд свог живота’’

„Имала сам кризе, као и сваки спортиста, дилеме да ли да наставим даље, али је сноуборд нешто што је део мене и без чега свој живот не бих могла да замислим“

Са непуне две године стала је на скије, а већ са пет на сноуборд. Детињство је провела на Копаонику где се посветила зимском спорту. Први пут у историји, 2014. године, Србија је добила свог представника у сноуборду на Зимским олимпијским играма, пошто се Нина Мицић у последњем часу изборила за своје место у Сочију. Након учешћа на највећој спортској планетарној смотри, двадесетрогодишња сноубордерка се темељно припремила за сезону највишег ранга такмичења – Светског купа. Након такмичења у Аустрији, Словенији, Москви и Јапану, дошла је кући, у Београд на три дана, како би се психички одморила и припремила за преостале изазове. Њена издржљивост и професионалност показала се и овога пута, када смо се састале у њеном омиљеном кафићу „Кофеин“ где смо започеле причу о њеном детињству, професионалној каријери – успонима и падовима пред завршетак сезоне.

Док се не јаве промрзлине
„Детињство на Копаонику ме је апсолутно усмерило да се заљубим у зимске спортове још као мала. Тата је професор физичког и када сам имала само пет година донео ми је сноуборд из Минхена. Три дана ми је било довољно да заборавим скије, а већ са седам година сам учествовала на првом такмичењу, управо на Копаонику и тада сам рекла тати да би било лепо да се овоме посветимо озбиљно. “ Нинини родитељи и људи са Копаоника напомињу како је у најранијем детињству била толико живахна да је по цео дан остајала на снегу, чак и на јако ниским темепратурама. Све док је, како сама тад волела да каже- не почне све да је сврби, „Уствари тада то нисам знала, почињу промрзлине да се јављају“, кроз смех истиче Мицићева. Сноубординг није много развијен у Србији, као ни већина зимских спортова, али према Нининим речима љубав према том спорту је била пресудна да одлучи да се тиме бави. “Волим брзину, могу рећи да сам адреналински зависник. Нисам имала страх још као мала ни од чега, а у осталом, увек сам желела и волела неке неуобичајене и несвакидашње ствари и мислим да је баш зато сноуборд постао приоритет у односу на тенис и атлетику.’’

У целом разреду – две девојчице
Одрастајући на Копаонику дошао је ред и на школу. Укупно је на планини живело око двадесеторо деце различитог узраста и постојала је само једна школа од првог до четвртог разреда. Сви смо стали у једну учионицу и имали једну учитељицу. “”У мом одељењу од првог до четвртог разреда биле смо само нас две девојчице. Али мени је једна другарица била сасвим довољна. Иако данас ово делује чудно, овакве околности имале су своје добре стране: учитељица је стизала свима да се једнако посвети, а увек нам је остајало времена да радимо додатно градиво. ”Када би своје задатке за вежбу завршила, замолила би учитељицу да јој да контролни ученика старијег разреда. „“Сећам се да се насмејала и рекла да не зна више ста ће са мојим великим амбицијама… али ипак ми је дала тест. Од свих ученика трећег разреда једина сам имала све тачне задатке, због чега је учитељица предложила да пређем у трећи разред. Медјутим, родитељи су сматрали да је детињство једно и да га треба провести са својом генерацијом. На крају сам остала тамо где је требало.“

Увек спремни одговори 
Након завршетка четвртог разреда на Копаонику, колико је тамо трајала школа, Нинини родитељи су одлучили да се преселе у Београд где ће брат и она наставити да се школују.”Морам признати да је тај прелазак за мене био тежак. Као дете које је већ тада тренирало скоро професионално, а одувек било добар и вредан дјак, на почетку нисам успела да се одмах прилагодим. Сећам се да су се професори одувек питали како то да сам увек имала спремне одговоре за сваки час, а ја бих објашњавала да је то само навика, јер сам на Копаонику увек морала да будем спремна како није постојала могућност да будем прескочена при испитивању’’, имала је благе конфликте са вршњацима који су сматрали да неко нови не може да буде толико битан, „то су биле дечије бубице’’, присећа се наша саговорница.

Сноубордер полиглота
Већ у петом разреду почиње Нинина професионална каријера у сноуборду. Честа путовања у иностранство пружиле су јој могућност да научи многе језике. “Људи око мене са којим тренирам из најразличитијих делова света, нису то знали. Дешавало се да су имали коментаре о мени који су били најшаренијег садржаја на њиховом језику, а ја сам их ипак све разумела И опростила, наравно, сада смо сјајни другари”.

У погрешно време на погрешном месту
Са седам година учествовала је на првом домаћем, а са десет – првом међународном такмичењу. Четири пута је освојила светско пионирско првенство, била друга на зимској Олимпијади младих и том приликом освојила прву медаљу за Србију на овим такмичењима. Врхунац њене досадашње каријере је учешће на Олимпијским играма у Сочију. Међутим, пут до Сочија, био је напет и неизвестан због тешке повреде. Била је била на стази када је на њу пала скија са жичаре и ударила је у леђа. Одмах је била пребачена у болницу. Непажња једног аустријског тренера могла је да јој оконча каријеру.“Повреда ме је много уназадила. Имала сам озбиљне здравствене проблеме да ниједан лекар није хтео да ме пусти да се такмичим на Рогли. То су били проблеми са бубрезима, слезином, мишићима…Сваки дан сам трпела и ишла на терапије. Међутим, нису могли да ме одговоре да бар покушам. Осетила сам како изгледа бити у погрешно време на погрешном месту. Имала сам кризе, као и сваки спортиста, дилеме да ли да наставим даље, али је сноуборд нешто што је део мене и без чега свој живот не бих могла да замислим’’

У Сочију нису видели најбоље од мене
Њена природа јој није дала мира, како каже, па се тако и нашла у Сочију, где се такмичила у паралел слалому и паралел велеслалому, и заузела 31, односно 27. место. „У мојој каријери до сада највећи моменат је учешће тамо. Мој резултат одраз је стања у којем сам отишла и ситуације са мојим здрављем који ми нису дозволили да направим неки бољи резултат. Примала сам блокаде пред старт, трпела несносне болове и покушавала да лажем себе, а и људе око себе да сам у реду, да то могу да издржим. Јесам успела да одвозим трке, али ме је ово искуство натерало да на следећој Олимпијади дам све од себе и да покажем да то у Сочију није било најбоље од мене“,истакла је Мицићева.

Шта је све потребно за успех?
Учесће на Зимским Олимпијским Играма нашој саговорници је помогло да схвати шта је све потребно за успех.”Пре пар година сам почела да радим са психолозима и покушала да поправим концентрацију, иако као млађа нисам имала проблема са тим. Човек како је старији схвата да мора да се фокусира истовремено на више ствари, а то вам ускраћује време за оно најбитније. Захваљујући њима успела сам да то победим. Редовно записивање позитивних ствари са предходних тренинга и покушавање њиховог преношења на трку су ми доста помогли’’. Сматра да је музика чини нервозном пред трку, и пронашла је пар песама које је опуштају, а успут дижу адреналин и то је нешто што никада не прескаче.“Стални раговори са тренером, члановима тима са којим тренирам су кључни да бих увидела неке ствари“рекла је Мицићева, додавши да је мало сујеверна. Код ње се тачно зна којим редом се ујутру облаче ствари пред такмичење, и многи људи који је знају, ни данас не могу да верују да она то не мења.

Више ценим сваки секунд свог живота
“Спорт је заиста ризичан, без обзира на то колико се дуго њиме бавите. Минимална непажња довољна је за озбиљну повреду. Ја сам их имала поприлично. Неколико потреса мозга, ишчашења, најразличитијих прелома. Ипак, када се присетим задовољства које осећам ујутро, када кренем на тренинг, све друго постаје небитно.’’У спорту никада није имала узоре. Градила је свој пут. “Највише сам се дивила својим родитељима, прво као спортистима, па као особама који су подредили све брату и мени. Жртвовали су свој приватан живот да би нама све омогућили. Зато се ја трудим да постижем што боље резултате. Заборављам све тешке ствари и гледам само на ведру страну свега. После несреће коју сам имала почела сам више да ценим сваки секунд свог живота, труд који улажем, поштујем себе, ценим спорт којим се бавим као прилику коју нема свако данас. ’’ Покушава да што више пормовише сноуборд и подстакне децу да баве се спортом. “Зимски спортови су скупи спортови, а људи немају новца да оду само 7 дана на зимовање, а камоли да омогуће својој деци да путују по Глецерима и свету.’’ Волела би да споји економију, коју студира и искуство у спорту. „Можда једног дана видим себе у спортским организацијама где делим искуство као и знање из економије.’’

Резултати у сезони
Прво такмичење овогодишње сезоне почело је у Словенији. Мицићева је била спречена учешћа у Немачкој где је сломила прст, али зато је након опоравка најбољи резултат сезоне остварила у Јапану са 15. место, док је у Москви остварила 16. позицију. “Расположена сам и прилично задовољна резултатом с обзиром на повреду. Имам и даље психичке проблеме да се опустим и верујем у себе као некад, али ствари долазе на своје место”. Последње сезонско такмичење очекује је у Италији, а затим има паузу од два месеца, и већ се у јуну припрема за следећу сезону.