Студентски радови

ЧЕМУ СЛУЖИ СОКОЈ

26. јун 2018.
Душан Рацић

Како музичари у Србији зарађују од ауторских права?
Организација музичких аутора Србије – Сокој је непрофитна организација која је законски овлашћена да обавља заштиту ауторских музичких права. Она у име аутора, на основу овлашћења која су јој аутори пренели, убире од корисника музике ауторску накнаду и затим је, кроз процес рада, расподељује ауторима чија су дела коришћена. Иако праведан на папиру, овакав систем показао се као веома неефикасан у Србији. Постоје веома велике разлике у заради међу ауторима, а разлог за то је непознат. На пример, Млађан Динкић, бивши министар финансија у Влади Србије, потписан је као коаутор чак три песме које се налазе међу десет најслушанијих 2009. године, што му је донело зараду од више хиљада евра, док је групи „С.А.Р.С.“ песма „Буђав лебац“ из 2008. године, упркос својој популарности, у тој години донела зараду од укупно 16,5 динара. Скоријих година, чини се да музичари више не рачунају на накнаду од ауторских права као главни извор зараде, већ су то обично зараде од наступа, али и новији извори као на пример новац који се добија од интернет платформи. Управо овим „алтернативним“ начинима финансирања прибегавају сви новији бендови, а један од њих је и „Буч Кесиди“.
„Ми на Сокој не гледамо као на извор зараде, првенствено смо се пријавили тамо јер је Сокој једина и главна организација која води евиденцију о музичкој интелектуалној својини. Желели смо да заштитимо своје песме, тада нам ни на крај памети није била финансијска добит од ауторских права, и тако је и остало“, сматра члан бенда Зоран Зарубица.

И други музичари у Србији размишљају на сличан начин. Зарада није на првом месту, међутим, како би се уопште одржао њихов рад, мора постојати неки извор средстава.
„Највећи део прихода остварујемо кроз наступе, мањи део продајом ЦД-ова и као накнаду за онлајн стримовање. Новац који добијамо годишње од Сокоја чини занемарљив део наших прихода“, наставља Зарубица.
Са друге стране, нису задовољни ни привредници, који месечно морају да плаћају таксу Сокоју. Власник ресторана Двориште, Александар Митровић, један је од њих. „Месечно издвајамо одређену суму новца за ауторска права. Наш ресторан емитује музику са радија, и то се наплаћује по квадратури локала, а повремено организујемо и живу музику, што се плаћа по вечери. С времена на време долазе људи који евидентирају то, и приморани смо да платимо. Не постоји претеран притисак уколико се касни са уплатама, али су оне обавезне, мада заиста не знам шта би се десило када бисмо престали да плаћамо. Мислим да би те таксе имале резона уколико би новац стварно ишао уметницима, и расподељивао се једнако. Овако, представља с једне стране још једну обавезу већ потлаченим малим привредницима, а користи искључиво људима који новац већ имају.“
Радио станице такође морају да воде строгог рачуна о нумерама које пуштају. Водитељка емисије „Кажи драгичка“ на Радију Београд 202, Марина Зец, као и њене колеге на радију, детаљно води евиденцију. „ Ако у својој емисији пустим неке песме које нису биле у бази радија, уписујем их у есксел табелу са детаљним шифрама коју затим шаљем уреднику, а уредник даље Сокоју.“ Међутим, нису сви медији одговорни у овој мери; један проценат њих провлачи се испод радара, и за емитовање песама на својим каналима не издваја никакав новац, а то представља само један у низу проблема.

Нису задовољни ни једни ни други, у чему је проблем?
Ланац музичког ауторства и његовог коришћења састоји се од корисника (кафића, клубова, медија итд.), заштитника ауторског права, овлашћеног законом, и самих музичара, текстописаца и извођача. Није јасно која карика конкретно не штима у овом систему, али јасно је да ова ситуација никоме одговара. Или ипак, неко има користи?
Упркос покушајима контактирања Сокоја, одговора није било.

Оснивач и директор издавачке куће Контра, Никола Јовановић, има јасан преглед ситуације. „Проблем је пре свега у Сокоју, они имају застарео систем који не погодује ауторима. Постали су сами себи сврха, што не би требало да буде тако јер су непрофитна организација а не фирма. Немају савремен систем, не иду у корак са технологијом, немају транспарентност, а монополисти су. Када на то додате лош закон и незаинтересовану државу, то је најгора могућа комбинација.“

Ситуација се не мења
Овакво стање одржава се годинама, а нико није одговоран. „Аутори су махом инертни и не знају своја права, а станице, са друге стране, гледају да што мање пријаве и плате. Клубови и концерти минимално плаћају, кад морају. А Сокој није то нити олакшао нити санкционисао како треба, и онда су сви у проблему“, додаје Јовановић.
Шанса да се застарели систем промени појавила се 2017. године када је најављено увођење мониторинга преко шпанске фирме БМАТ, која важи за једну од највећих фирма тог типа, када су преговори били у последњој фази. Годину дана касније, стање је остало исто, а музичари су и даље незадовољни.