Цела Раковица је темпирана бомба

Чика Љуба Вујисић, еколог, свакодневно посећује краљевско шеталиште Топчидер. Поглед му се не одваја од мале, негостопримљиве, љубичасте реке. „Стиховима Балше Рајчевића, песника и сликара, желим да што истинитије дочарам ‘срце у греху’ свих, нас маторих загађивача, који смо олако сместили све фабрике – загађиваче на обалама река.

„Црно дубоко

Црно у оку

Црно иза ока

Црно у црном

на црном“.

Стихови које изговара чика Љуба свакако дочаравају незавидну позицију у којој се налази не само Топчидерска, већ и многе друге београдске реке. Од 1994. године квалитет вода у већини градова у Србији се погоршао и са друге пао на трећу класу. Најчистија река у главном граду је међународна река – Сава, а остале су махом трећег нивоа, а има и оних које су ванкласно загађене, те за њих не постоји ни категорија. Једна од тих река је и Топчидерка. Прошле године, непозната особа, или фабрика, је у ток ове речице пустила отровне хемикалије које су је опасно загадиле, али и обојиле је у љубичасто, што је по први пут привукло већу пажњу јавности. Кривац није пронађен.

У циљу достизања стандарда Европске уније, у мају прошле године је донет нови Закон о водама. Међутим, сви административни помаци су незнатни када се има у виду тренутно стање у водотоковима.

Александар Крстић из ГТЗ-а указује на разлоге, специфичне за Србију, који су довели до таквог стања. „Сигурно не би било тако да смо живели у стабилним временима током претходних пар деценија, али, на жалост, нисмо. До недавно, постојеће стање у Србији није дозвољавало одрживи развој друштва који подразумава подједнаку бригу о природи, економији и људима“. Према мишљењу Крстића, природа је испала жртвени јагањац у времену транзиције. „Поред тога што у прошлости нису развијани адекватни системи контроле или што су поједини инспектори сигурно злоупотребљавали своје положаје за личну добит, постоји и проблем када су надлежни суочени са избором да ли да приоритетно заштите природу и тако допринесу пропадању економије која је већ слаба и није у стању да одговори на законске захтеве, или да штите и јачају економију, надајући се да ће у будућности предузећа постати довољно јака да пречишћавају своје отпадне воде“.

Изгледа да је план пропао.

Бетонска река

 

У доњем току Топчидерска река је на потезу од Раковице до ушћа „окована“ бетоном, тако да је изгубила карактеристике природног водотока и већ више од 30 година представља отворени колектор за отпадне воде.

Др Мирослав Танасковић из Градског завода за јавно здравље сматра да се Топчидерска река, супротно мишљењу јавности, није додатно загадила. „Број отпадних вода које се уливају у Топчидерку је стандардан, те је и њена загађеност стандардна. Једино што се променило јесте њена боја, те је и та загађеност постала видљива“.

Бројни су узроци загађености Топчидерске реке, објашњава проф. Андрић. „На првом месту то су канализационе воде околних насеља које се у њу испуштају. Такође, све фабрике у Раковици, попут Југопетрола, Ливнице и Рекорда, своје отпадне воде испуштају у ову реку. Фабрике свој опасан отпад, укључујући и уља, складиште у бурадима, а ако бурад процуре и падне киша сав тај отпад опет доспева у Топчидерку, што се раније и дешавало. Једном речју, цела Раковица је једна темпирана бомба!“

А разлог за неодговорно понашање Индустрија је врло једноставан. „Ранији закон је био доста благ према загађивачима, тако да им се више исплатило да плаћају казне него да граде постројења за пречишћавање. Новим законом казне иду и до три милиона динара уколико се загади река“, сматра Андрић.

Крстић сматра да казне и даље нису довољно ригорозне. „Појединим предузећима може више да се ислатити да загађују животну средину и плаћају казне, него да изграде постројења за прераду отпадних вода“.

Како даље?

Није довољно ни само постојање закона, он се треба поштовати, каже Андрић. „Светски тренд је такав да заштита животне средине представља приоритет у развијеном систему. У таквим системима постројења за пречишћавање отпадних вода имају посебан значај, иако спадају у најскупље делове инфраструктуре. Применом савремених технолошких поступака на њима се врши третман отпадних вода пре испуштања у реципијент, при чему је неопходно водити рачуна о поштовању прописа везаних за заштиту животне средине. По овом питању  Србија доста заостаје за развијеним земљама“.

Експерти су сагласни да су кључни разлози за висока загађења река непостојање канализационих одвода у великом броју београдских насеља, и неодговорна индустрија која испушта непречишћене отпадне воде у реке. Такође, надлежност над водама је подељена између више министарстава и завода, те је тиме и доношење прописа, подзаконских аката и било какво деловање додатно отежано. И док Градски завод за јавно здравље редовно даје упутства шта је управама за чинити, и даље се не помера са мртве тачке. А да би се ствари покренуле „потребно је доследно примењивати закон, контролисати загађиваче и кажњавати их, имати стручан и квалитетан кадар и, пре свега, подићи ниво еколошке свести“, сматра др Андрић.

Антрфилеи:

Ко брине о водама?

Списак одговорних надлежних институција по питању река у Србији је подугачак. Можда би интегрисанији систем, у којем би међусобно сарађивале институције био ефикаснији, али то данас није ситуација. Слободанка Стаменић, представник Министарства за животну средину и просторно планирање нам објашњава комплексност овог система. „Водопривредна делатност је у надлежности Министарства пољопривреде, водопривреде и шумарства, покрајинских органа и јавних водопривредних предузећа. Квалитет вода за пиће у надлежности је Министарства здравља, а праћење и мониторинг квалитета и квантитета вода у надлежности Републичког хидрометеоролошког завода Србије. Министарство пољопривреде, водопривреде и шумарства води водни информациони систем. Министарство животне средине и просторног планирања прописује граничне вредности емисија загађујућих материја у воду. Агенција за заштиту животне средине води регистар извора загађења у води“.

 

Класификација вода

Др Ненад Андрић нам објашњава да се Уредбом о класификацији вода воде сврставају у четири класе. „У првој класи се налазе воде које се у природном стању, уз евентуалну дезинфекцију, могу употребљавати за пиће и у прехрамбеној индустрији, а површинске воде и за гајење племенитих врста рибе. Другу класу чине воде које се у природном стању могу употребљавати за купање и рекреацију грађана, за спортове на води и за гајење других врста рибе). Воде треће класе се могу употребљавати за наводњавање, а после уобичајених метода обраде (кондиционирање) и у индустрији осим прехрамбене. Оне воде које су четврте класе се могу употребљавати за друге намене само после одговарајуће обраде“.

 

А где је канализација?

Чак 80% становништва у Србији није прикључено на канализацију која има постројење за пречишћавање отпадних вода (ППОВ). 11% становништва Србије прикључено је на систем биолошког пречишћавања отпадних вода, 0,1% прикључено је на механички начин пречишћавања, док  4,5% чека на изградњу биолошких пречишћивача. 2,5% је у ишчекивању изградње механичких пречишћивача.