Студентски радови

Чекајући Годоа у Пастеровој 2

26. децембар 2015.
Милена Рашић

Некада, када се ова земља могла назвати државом, људи су у ординације улазили по реду, а предност су имали они чије је стање било најтеже. Данас први улазе они који познају доктора или медицинску сестру. Нама који не познајемо ниједног медицинског радника преостаје само да чекамо.

Ургентни центар представља највиши ниво заједништва клиника, центара и служби у стручном раду, организацији и технологији рада на збрињавању ургентне патологије на родручју града Београда и Републике Србије. У свом раду, ро правилу, примењује мултидисциплинарни приступ рада, како тврди званичан сајт Клиничког центра Србије.

Прљави прозори и педесетак пацијената који чекају у ходнику на првом спрату причају другу причу. Сиви зидни сат који се види кроз прозорчић на пријемном шалтеру показује 14 сати. Недеља је. Ипак, кола Хитне помоћи заустављају се испред колског прилаза на сваких пет минута, а мало пријемно одељење не може да прими све пацијенте који траже помоћ. Чак ни клупа за седење нема довољно. Они који су имали среће да нађу место збијени су попут путника јавног превоза за време јутарњег шпица. Чланови породице пацијената стоје приљубљени уз зидове како би пропустили носила. На крају ходника, смештени уз зидове, налазе се покретни болнички кревети на којима леже теже повређени пацијенти који нису испунили критеријуме за збрињавање преко реда.

Сви су погнутих глава, загледани у мобилне телефоне или сопствене руке, а поглед подижу повремено, у нади да се ред испред њих смањио. Разочарани, поново враћају поглед на исту тачку и препуштају се реду без краја.

Тишину ремети само продорна сирена амбулантних кола и крици нервно оболеле жене у ћошку коју се сви присутни игноришу. Понекад се из неке од ординација зачује смех, али се њихова врата ретко отварају. Само звук штикли медицинских сестара оставља утисак да је неко од запослених унутра.

Бака чија је лева рука увијена у шарену женску мараму везану око врата обраћа се средовечном господину који седи поред ње: Некада, када се ова земља могла назвати државом, људи су у ординације улазили по реду, а предност су имали они чије је стање било најтеже. Данас први улазе они који познају доктора или медицинску сестру. Нама који не познајемо ниједног медицинског радника преостаје само да чекамо.

Неколицина људи око ње климнула је главом одобравајући. И други старији људи причају о својим искуствима. Разговор прекида продорни глас сестре који је са призвуком досаде виче следећи. Настаје метеж, већина пацијената устаје, креће до ординације или добацује примедбе и питања. Сестра са треском затвара врата, а пацијенти се враћају на своје места.

Време је једина ствар која Ургентном центру не недостаје. То је једина медицинска установа у Београду која ради 24 часа, 365 дана у години и којој је забрањен штрајк. Запослени кажу да дневно у оквиру Клинике за ургентну хирургију и Клинику за пријем и збрињавање ургентних интернистичких стања приме између 600 и 700 пацијената. Након што пацијентима пруже прву помоћ шаљу их у друге болнице у оквиру Клиничког центра. Они који су у најтежем стању и због тога не могу бити премештени остају у једном од 298 кревета Ургентног центра.

Са првим мраком чак и ред у дугачком ходнику почиње да се смањује. Међутим, сталне муштерије Ургентног центра и даље су ту. Већином су то седамдесетогодишњаци који захтевају да им се измери притисак или препише још неки лек. Неки су ту из навике, воле да попричају са лекарима и другим пацијентима.

Из провидне кесе једне баке вири чоколада и 200 грама кафе које ће предати неком доктору у знак захвалности када буде дошла на ред. Жени која седи поред ње објашњава како је тај доктор спасио живот њеном сину. Провокативно обучена сестра по ко зна који пут прозива следећег пацијента.

Напољу, код колског прилаза, неколицина лекара пуши већ пола сата. Незаинтересовано гледају пацијенте како излазе из кола Хитне помоћи или сопственог превоза и нервозно одмахују руком када им се нек обрати.

Улаз је закрчен инвалидским колицима и покретним болничким носилима. Једна амбулантна кола чекају да неко од запослених преузме пацијента. Псовке и трубљење кола у колони постају све гласнији. Најзад, медицинско особље преузима пацијента и односи га унутра.

Олакшање на лицима оних који напуштају клинику је видљиво. Брзим кораком одлазе ка такси станици или седају у кола пријатеља или рођака не осврћући се за собом. Зграда која је последњи пут реновирана ’96 године остаје иза њих док им светла улице Кнеза Милоша желе добродошлицу у свакодневни живот. Ако их срећа буде послужила у Ургентни центар се никад више неће вратити и седети и у ходницима чекајући Годоа.