Час на отвореном међу уснулим књижевницима

Aутор: Милош Зекић

Трамвај број дванаест. “Станица: Ново гробље”, чује се женски глас из аутомата. Неколико људи заузима “ниски старт” како би се што пре нашли на свежем априлском ваздуху. Капија гробља је отворена и, упркос градској буци, чује се глас свештеника који држи опело.

Иако нису сва тројица били савременици, Петра Кочића, Бранислава Нушића и Ђуру Јакшића данас можемо заједно посетити на адреси Рузвелтова 50, у срцу Београда. Можда некад и попричају по коју међусобно, а можда и не, јер имају богато друштво око себе. Ту у близини су им и Никола Пашић, Јован Цвијић и Радоје Домановић. После толико година, сигурно су уморни од коментара пролазника попут: „Нисам знао да и овај лежи на Новом гробљу“.

„Стварали су пером и душом“ је назив туре у организацији Новог гробља током које заинтересовани грађани могу уз обилазак да се подсете великих књижевника деветнаестог и прве половине двадесетог века, а којима је место вечног пребивалишта заједничко. Због свих њих, о гробљу које је настало још 1886. а непун век касније 1983. године постало културно добро од великог значаја, причамо као о музеју на отвореном.

„Лакше је побројати оне који нису сахрањени на Новом гробљу у Београду него оне који јесу”, речи су нашег водича Виолете Обреновић, иначе историчарке уметности. Завршивши уводну реч и најавивши нашу дестинацију, група од не више од тридесет људи ју је следила до Алеје великана. Односно, како би старији господин из масе скоро па љутито рекао: „Алеје правих великана“. Вероватно је помешао са Алејом заслужних грађана која је врло близу, а са чијим члановима изгледа има неке недовршене послове.

Јазавац пред судом

Ипак, био је он у праву када је нагласио то „правих“ великана, с обзиром да нас на самом почетку дочекује Петар Кочић. Шетајући ка њему, поздравили смо Николу Пашића, Светлану Велмар-Јанковић и Јанка Вукотића.

„Један од највећих српских великана…“, почиње причу водич. Било је највише петнаест минута после поднева. Прича тече, тече и тече. Након двадесет минута приче, осећао се већ неки немир међу људима, почели су да се врпоље, гледају око и изнад себе. Једноставно, било им је досадно.

„Ја се извињавам ако прекидам, али да ли можемо да се усмеримо више на само гробље и на споменике?“, осмелио се један посетилац да приупита водича, жену коју је на моменте било симпатично слушати и видети како ужива у томе што говори. Стицао се утисак да малтене оживљава аутора „Јазавца пред судом“ и његову позеленелу бронзану бисту. Мада, можда је само његов „фан“.

Многи из групе су сигурно осећали захвалност према човеку који је прекинуо занесеног водича, али је његова буна убрзо била угушена коментарима „Ајде, не млати ту“, његовог вршњака рекло би се. „Дошли смо да чујемо баш о књижевницима“, укључила се и госпођа, којој би се могао по личном утиску придати епитет „дама“.

„Речи истина, слобода, правда, отаџбина и Бог писао је великим словом…“, наставља водич, оставши нема током размене мишљења своје публике.

Изнад Кочићеве бисте је рељеф у камену који приказује човека који је цео свој живот провео у ланцима, алудирајући на вишегодишње борбе за социјалну правду и за права Срба у Аустроугарској због којих је Кочић много пута био хапшен и затваран.

„Његова супруга је ишла за њим и читала његова дела и често му говорила: ‘Ово је оштро’, на шта би он одговарао: ‘За ово ми следује један месец, за ово два месеца, за ово три месеца…’ “, наставља причу водич, коју чини се као да нагло убрзава видевши да се пар жена одвојило из групе и кренуло самостално да обилази споменике. Недуго затим, након једног школског часа и петоминутног одмора, крећемо ка следећој дестинацији.

Отаџбина

Окупивши се око гробнице једног од највећих српских песника и сликара, водич се одмах ограђује и наглашава да ће овог пута покушати да буде знатно концизнија. Започиње причу о великој Јакшићевој неузвраћеној љубави, конобарици Мили, по којој је насликао своје ремек-дело „Девојка у плавом“.

Вероватно с тим у вези, на његовом споменику стоји натпис: „У свету, брале, нема љубави“.

„Умире од туберкулозе, за живота је за себе говорио да није ни сликар, ни песник…“, приповеда нам водич када је прекида здепасти старији господин из првог реда. Извадивши из унутрашњег џепа из јакне пљоску, и уз коментар: „Ево ја ћу да попијем једну за његову душу“ испија садржај бочице до пола, накашљава се и враћа је у јакну. Чини се да је то било више од „једне“.

Прича се наставља, а водичу су у употпуњавању презентације Јакшићевог лика и дела помогла два голуба, која су симболично слетела на његову гробницу.

Сви знамо за „Отаџбину“, учили смо је напамет, а господин који је малочас био у центру пажње је такође зна. Чим је чуо да се помиње, без много размишљања ко из топа креће са добро познатим стихом: „И овај камен земље Србије… “. Ту стаје, а уста му остају благо отворена. Вероватно не зна даље, или се не сећа.

„На врху Ђуриног споменика се првобитно налазила бронзана лира, али неко ју је однео. Данас је на њеном месту крст“, завршава водич причу и тако успешно обавља себи дат задатак да не направи исту „грешку“ са временом као код Кочића.

Сумњиво лице

На путу до творца „Аутобиографије“ пролазимо поред Илије М. Коларца и Стевана Христића, а тачно преко пута Нушићевог споменика је Милунка Савић.

„Споменик је као што видите у облику пирамиде. Постоје две приче везане за то како је настао. Једна од њих каже да је Нушић још током живота изјавио да је толико људи увредио да ће након смрти сигурно неко покушати да унереди његов гроб. Желео је да им отежа посао, нека се том приликом посеку. Друга прича каже да Нушић није био у најбољим односима са таштом, те да је због ње споменик оштрих ивица“, прича нам водич порекло пирамиде која штрчи на парцели са великанима, као некакво „сумњиво лице“.

Иако је и на почетку ове секвенце речено да ће водичу требати максимално десет минута да исприча причу о нашем књижевнику, окупљени вероватно вођени искуством још са почетка туре, настављају обилазак сами и издвајају се из групе. Неки су код Милунке, неки код Мокрањца и Корнелија Станковића који су на пар десетина корака удаљени.

Водич, која погледом тражи бегунце из групе, задихано завршава причу. Креће ка излазу, а прати је оно што је остало од њених верних слушалаца. Посебан омаж иде онима који су све време, од почетка до краја, слушали водича. Не зато што су показали поштовање и лепо васпитање, већ зато што су се у тим тренуцима пажње пред њима нашле три личности које су обележиле историју нашег народа, а које је водич успела да „оживи“ својом причом.

„Извините ако сам мало претерала на почетку“, каже она и погледа у старицу са којом хода ногу уз ногу.

„Нека се они вама извине што нису чули овакву причу“, одговара старија госпођа и измамљује осмех на лицу водича.