Чачкање по души је богатство глуме

Свој посао ради темељно и са мером и, како каже, стално чачка по својој души. Глумац који своју приватност чува од очију јавности, а у позоришту је нанизао бројне награде. О значају глумца Ненада Стојменовића сведоче и награде „Милош Жутић“ и „Петар Банићевић“, неке од највећих глумачких награда у Србији. После улоге Алека Чађеновића у серији „М(ј)ешовити брак”, добија позив из Хрватске за улогу у серији „Љубав у залеђу”. Каже да поносно чува дете у себе, а највећа инспирација му је љубав породице. У животу цени мале ствари, али у позоришту воли да се бави „помереним” улогама и чудним ликовима.

 

„У позоришту ‘Дадов’ сам се инфицирао позориштем. Тамо сам уз факултет провео две најлепше године у животу”, започиње Стојменовић са смешком и сетом у очима. Мајка професорка хемије, а касније и директорка гимназије коју је похађао подржавала га је од самог почетка, иако је средњу школу напустио у 18. години. „Знали су за тај мој избор. Никада ме нису притискали, увек су били за. Увек су ми били верна публика a и сад су, долазе на све премијере. Секу чланке, гледају филмове, серије и тако… Давали су ми ветар у леђа“.

БИО САМ МАТЕРИЈАЛ СА КОЈИМ МОЖЕ ДА СЕ РАДИ

Како каже, када је 1997. уписао Факултет драмских уметности мислио је да све зна, да је најпаметнији. Помало замишљено и далеким погледом који се враћа на сцену на којој је први пут стајао, Стојменовић каже да је у ствари тада био само материјал са којим може квалитетно да се ради. „Скоро сам причао са неким да све у вези са глумом, позориштем, почиње својим пуним капацитетом у најозбиљнијем могућем смислу тек негде у тридесетој, тридесет и петој години”. Додаје да са двадесет и две године човек не може да одигра све ​ јер нема своје лично искуство, не може да прочита улоге на онај начин на који може десет година касније. „Мислим да је то добро неко време било јер пре свега нисам био формиран, а то сада знам, са ове дистанце“, прича глумац који себе назива „човеком који је заражен сценом”.

ПОЗОРИШТЕ ЈЕ МАГИЈА

„Мислим да не бих могао да добијем ту врсту прилике коју сам овде добио“, прича Стојменовић, присећајући се 2001. године када је великан српског слумишта Љубомир Тадић био управник. „Никада до тад нисам размишљао о Народном позоришту, а десило се да је то моја кућа, да сам овде скоро 15 година. Овде сам и сазревао и падао и издизао се и клонуо“, истиче глумац, који каже да и после деценије и по осећа исто оне узбуђење као и када је почињао. „Свуда су светла, па се ту нешто дешава, пред тобом тече неки други живот. Стварно је прелепо. Позориште је магија. Може да буде много досадно, али може да буде и страховито узбудљиво“. Мотивацију за нове улоге налази у љубави, а само је две ствари желео у животу. „Желео сам да радим оно што волим – радим оно што волим. И рекао сам себи да ћу се оженити из љубави – оженио сам се из љубави и сада имам сина од пет година. Ја не бих од овог живота ништа више тражио“, скромно и задовољно додаје Стојменовић.

Stojmenovic

ВОЛИМ ПОМЕРЕНЕ СТВАРИ

Током каријере му се, каже, заломило да више пута игра ликове који су психички нестабилни, лабилни. То му није сметало јер је „стално чачкање по души“ и показивање глумачких нијанси оно што је богатство професије. „Огњен у серији ’Љубав у залеђу’ је био мало лабилан, Данило у представи ‘Наши синови’ такође, Ваља у “Играјући жртву” исто… Некако су ми и западале такве стваре. И ментално лабилних и оваквих и онаквих. Волим то да радим ­ појачам и да се пустим…”, наглашава гласно, а опет и смирује глас Стојменовић.

ОДЛАЗАК У ХРВАТСКУ ­ И СЛАВА И ОСУДЕ

До сарадње са хрватском продукцијом у серији „Љубав у залеђу” дошло је путем кастинга. Касније се, каже, испоставило да је због те улоге могао да испашта и то у приватном животу. „Мислим да то није прихваћено на прави начин. Реакције су биле лоше од неких, али од колега одличне ­ старији су питали за своје колеге тамо ‘Како ми је овај, како ми је онај…’”, додаје Стојменовић. И дан-­данас га, каже, пореде са Огњеном у серији. „Ево пре неки дан ми је неки дека рекао ‘Невероватно личниш на оног Огњена’ и ја му кажем ‘Знам, то ме сви говоре’. Драго ми је што сам то радио, било ми је лепо и опет бих радио тако нешто”, напомиње и додаје да после снимања серије од 175 епизода „све Врњачка Бања”.

Глумца заљубљеног у позориште ужасава какав однос млади имају према представама. „Имали смо представу, ‘Наше синове’ смо играли а нека девојка је седела у првом реду и ставила је ноге на бину. Људи немају утисак колико се са сцене све много види. Поготово док неко чачка телефон – телефон светли, тако да ми са бине видимо цело нечије лице“, бесно препричава Стојменовић. Како каже, младима је данас све досадно што га наводи да се запита шта је то што би младима привукло пажњу. „Једино још да мењамо агрегатно стање, да пређемо у течно, не знам. Ништа им не држи пажњу. Али такво је време, све је пуно геџета, сајбер ствари, све је инстант. Негде могу да их и разумем, али им не завидим уопште“, истиче Стојменовић.

ТРАЖИМ ПОСЕБАН ИЗАЗОВ, МАМАЦ

Некада велика регионална звезда, како због серије „Љубав у залеђу“, тако и због „М(ј)ешовитог брака”, прича да му сада треба да више снима јер већ годинама позориште представља његову другу кућу. „Не знам шта би требало да ми се деси у наредним годинама, па да буде неки посебан изазов. А то је страшно. Али… Много сам радио, много различитих ствари. Нека се неке ствари саме десе, па да видим. Волео бих да снимам, баш бих волео да снимам сад…“, додаје Стојменовић. Ипак, како каже, ситуација је врло тешка јер је продукција мала, а новца нема нигде. Узбуђено се сећа да је када је почињао све било „шведски сто”. „Мало ћу ово, мало ћу оно. А данас је то почело толико да се сужава и толико се мало средстава улаже у културу. Видећемо. Како Бог да“, одсутно и тужног погледа каже глумац.