Будућност појединца и друштва

 

Да, догађа се већ увелико. Не говоримо о некој удаљеној будућности коју можемо само магловито да наслутимо. Говоримо о феномену који се активно збива за време кратких живота свих нас који из неког разлога читамо овај текст. Нисам сигурна колико други пажње поклањају свему ономе што се може означити као нека тамо будућност, али о овоме писем због нас који осећају да нас се тиче – и то, веома. Време које би требало да стоји између садашњости и будућности постаје наизглед све прегледније, а опет пуно непредвидивости и благе напетости.

Недавно је по први пут у неславној историји човечанства одштампано људско срце. Када су, не тако давно, настали 3Д штампачи људи су му предвиђали разлличите намене: штампање шоља, свесака, кликера и осталих предмета за кућну употребу. Штампање бубрега, мишића и осталих делова људског организма било је превише за машту већине нас. Могућност штампања људских органа пркоси природном закону који је до скоро деловао као најјачи закон дела космоса у којем ми живимо, а то је – смртност људског тела. Питање коначности људског живота овога пута бива уздрмано и са чисто биолошког аспекта.

Компанија Амазон је претходне недеље отворила АмазонГо у Сијетлу, прву продавницу без продаваца(касирки и касираца). Нема редова, нема чекања на каси, само уђеш, узмеш шта ти је потребно од намирница и изађеш. Све што ти је потребно је налог на Амазону и бесплатна апликација. За остало су се побринули алгоритми машинског и дубоког учења.

Имамо прилику да постојимо у занимљивом историјском периоду где се промене збивају брже него што би неки од нас то желели или могли да разумеју. Због тога је честа појава да људи забринуто и песимистично посматрају технолошки развој. Склони су апокалиптичким предвиђањима нестајања човеченства, доласка владавине људоликих робота и осталим сци-фи сценаријима. Није да немамо подстицаја да тако размишљамо, на страну то. У питању је људска природа. Све што је непознато и нама неразумљиво склони смо да осуђујемо. Реч је о основном нагону. Многи од тих људи, док осуђују сурови развој технологије, своје ставове доследно исказују на твитеру или фејсбуку путем паметног телефона. ,,Престајемо да будемо људи због свих тих уређаја.“ Друга група људи су они који фанатично чекају у редовима нови модел ипхоне-а. Они усхићено дочекују сваки технолошки напредак и замисао света у којем је тешко разлучити човека од робота њима делује као свет у којем би волели да живе. Оно што нам недостаје су људи који би заузели средишњу, критички оријентисану позицију, они који би схватили неминовност доласка све новијих технологија, али подједнако узимали у обзир њихове добре и лоше стране. Недостаје нам, као и увек, објективност према свету око нас.

Спонтани ритам збивања у свету, наравно, не мари имамо ли ми или не критичан однос према њему.

Током Блацк Фридаy акција најпродаванији уређај био је Гоогле Хоме. Реч је о паметном кућном асистенту. Занима вас какав вас дан очекује, које све обавезе имате, хоћете да пустите омиљену плаyлисту или да угасите светло? Само реците и Гоогле Хоме ће то учинити за вас. Реч је о уређају који је део феномена “Интернет оф Тхингс“, односно Интернета ствари. Суштина ИоТ технологије је да да типичне хардвере као што су шпорет, тостер, клима, врата и шта све не, претвори у паметне уређаје. Процењује се да ћемо до 2020. године имати 50 милијарди међусобно повезаних уређаја.

Замислите да се враћате уморни са посла и да сте запали у градску гужву. Ваша навигација проналази алтернативни пут са мање гужве и стижете до куће 20 минута раније. Како се приближавате, врата од гараже се отварају препознајући ваш аутомобил. Ваш телефон шаље информацију улазним вратима од куће и она се аутоматски откључавају. Улазите у кућу и светла се аутоматски пале, а у кухињи вас чека тек скувана кафа из апарата који је активиран када сте улазили у гаражу. Говорите вашем Гоогле Хоме уређају да пусти вашу омиљену плаy листу на вашем ТВ-у. Опуштање може да почне.

ИоТ полако улази у наше животе, свиђало се то нама или не. У крајњој линији, моћи ћемо да бирамо између своје принципијалности да не постанемо “дебили“ и угодног стила живота који штеди наш највреднији ресурс – време. Питање опортунитетног трошка однеће превагу на страну технологије.

Аугментед Реалитy (АР), односно “обогаћена стварност“ једна је од технологија која мења наше поимање простора. Замислите да сте налазите по први пут у Берлину. Подижете ваш смартфон у правцу улице у којој стојите, улазите у апликацију која је заправо камера кроз коју видите улицу са обогаћеним детаљима, односно визуелним информацијама о томе где можете да једете, где се емитује WиФи, где можете попити кафу и тако даље. АР се, дакле, може користити у много практичније сврхе него што нам је то показала игрица Покемон Го.

Стижемо и до Виртуелне Реалности (ВР). У овом случају не ради се о реалности која је обогаћена. Реч је о другачијој стварности. Стављањем ВР наочара праћење, рецимо, онлине предавања професора са Оксфорда претвара се у искуство које тешко може да се разликује од реалног присуства у тој просторији, барем у визуелном смислу (за сада). Многи с разлогом постављају питање у какве све сврхе може да се користи ова технологија, да ли ће граница између виртуелног и реалног постати тања него икада и да ли ће се можда чак и изгубити. Да ли ћемо почети да живимо у симулакруму? Или већ живимо? Елон Муск је током једног интервјуа изјавио да је шанса да не живимо у виртуелној реалности о,ооооо1 %. Тако је, “шанса да не живимо“. Ваша перцепција времена и простора не може из прве да појми ову идеју, али размислите. Напредна цивилизација која постоји 100.000 година дуже од наше, у паралелном, неком другом или истом овом универзуму, веома вероватно је дошла до бројних технолошких открића. Размислите до каквих све открића смо ми дошли за ово мало времене у космосу у којем постоји наша врста.

Замислите шта би све могло да се открије за 100.000 година.

Вратимо се, ипак, ту где јесмо. 2016. година нове ере. Предвиђање нам свакако није јача страна. Сви ти стручњаци, научници и експерти, а тако мало успешног предвиђања. Требало би да сви прочитају Талебовог Црног Лабуда. У сваком случају, свет је комлекснији него што бисмо ми то хтели и у ком правцу ће се ствари одвијати у будућности не можемо знати. Можемо само нагађати, никако правити науку од тог нагађања. Кад је реч о предвиђањима развоја технологије, ствари су још комплексније. Електрична сијалица свакако није настала од константног унапређења свеће.

Будућност ума ипак изгледа као прилично интересантна тема, макар и за нагађање.

Како технологије које свакодневно користимо утичу на начин на који размишљамо, читамо и памтимо? Да ли оне дугорочно мењају наш мозак и нашу перцепцију света или је реч о једносмерном процесу током којег само ми утичемо на обликовање технологије?

Када се поведе разговор на тему односа Интернета и друштва, чест је аргумент да нас Интернет чини пасивнијим грађанима, незаинтересованим за проблеме у заједници, неосетљивим на трагедије и недаће других људи и све то најпре због обиља информација које се на њему налазе. Недавно сам присуствовала предавању на којем је предавачица изнела сасвим супротан став. По њеном мишљењу Интернет и све што се збива на њему, прави космос људских интеракција, јесте слика друштва. Наиме, на Интернету се само пресликавају реални односи који постоји у заједници, људска природа и нарав какви јесу. У складу са таквим размишљањем демократија, алтруизам, активизам, агресивност и остали друштвени феномени су категорије на које Интернет сам по себи не утиче. Проналазе се добри и лоши примери људског понашања у виртуелном свету, и закључује се да су то све примери који се могу пронаћи и у реалном окружењу. И у једном и у другом размишљању оно што недостаје је – објективност. Не можемо рећи да смо ми много хуманији, активнији и мудрији грађани били пре појаве Интернета. За такве ставове не постоји много доказа, барем не емпиријских. Оно што је лоше у свим тим дискурсима о односу Интернета и друштва(појединца) јесте што се ствари посматрају као црно/беле. Интернет или је добар или лош. Е па биће да није тако релативна ствар у питању.

Интернет као медиј је толико комплексан и на толико нацина утице на нас као оне који га свакодневно користимо да је сваки лаицки исказ става да је Интернет сам по себи добар или лос у најмању руку поврсан. Интернет свакако утице на нацин на који мислимо, цитамо и памтимо. Мења неуронске мрезе и структуру синапси путем којих пролазе информације које обрађује наш мозак. Под утицајем Интернета као насег универзалног медија ми мозда постајемо мање сконцентрисани, мање способни за дубинско цитање и дуготрајно апсорбовање и памцење информација. Али, с друге стране, развија нам се дисперзиван и креативан начин размисљања и приступ проблемима. Дакле, ствар по себи није црна или бела.

Најзад, и за крај, усредсредимо се на предвидјања будуцности ума која сам најавила неколико параграфа изнад…

Моћ Великих података

Биг Дата је појам који се односи на велике и комплексне базе података, код којих традиционални начини обраде података нису применљиви. Ове сетове података каратеришу разноврсност формата, велике брзине обраде и приступа, и велики обим информација. Највеће изазове представљају пројектовање и реализација инфраструктуре и сервиса за складиштење великих количина података, њихову претрагу, анализу, дељење и визуелизацију. Термин биг дата се често односи на употребу предикативне аналитике или других напредних метода за издвајање вредности из података, а не само на одређену величину скупа података.
Сви ми, обични корисници Интернета, на свакодневном нивоу остављамо огроман број података о себи на светској Мрежи. Наше понашање на друштвеним мрежама, странице које лајкујемо, објаве које постављамо на Фејсбуку, упите које претражујемо на Гоогле и осталим претраживачима, интензитет и смер прелажења са једног на други линк и све остало што вам може пасти на памет а што се може означити као неко понашање на Интернету, укрштено са нашим демографским, полним, старосним и другим карактеристикама, бива интегрисано и забележено у неком скупу података. Неко тамо, а то су обично Дата Сциентисти, те податке извлачи, анализира, ставља у одређени контекст и интерпретира. Иначе, на првом месту листе највише плаћених занимања у САД-у за 2016. годину налазило се управо занимање Дата Сциентиста. Ових људи је мало наспрам потражње за њима. Један од разлога је што је за ову професију потребан веома широк дијапазон вештина. Наиме, особа која се бави науком о подацима би требало да буде математички добро поткована, да познаје неколико програмских језика, да је одлична у статистици и да је притом поткована у психологији и осталим когнитивним наукама како би те податке могла и да квалитетно интерпретира.

Сад када смо донекле разумели шта представља Биг Дата феномен, хајде да се упознамо са оним што суштински његова примена носи са собом.
Овогодишња политичка утакмица за председника САД-а била је, по многима, напетија и занимљивија него икада. Оно што је између осталог карактерише јесте по први пут, јавно објављена, употреба методе Биг Дата феномена у сврхе политичког маркетинга. Метод који ћу описати користио је тим победнка председничких избора.

Приступ који је користио председнички тим за политички макетинг представља интерсекцију три феномена: бихевиоралне науке, дата аналитике и таргетоване рекламне технологије. Бихевиорална наука се бави проучавање људског понашања, односно бави се питањем зашто људи раде то што раде. Методи бихевиоралне науке се већ примењују у креирању јавних политика, као и у бизнису И маркетингу. Суштина бихевиоралне науке јесте да, разумевајући истинске мотиваторе људског понашања, когнитивне предрасуде и друго, креира контекст у којем ће подстаћи људе да се понашају на одређени начин. У оквиру другог метода акценат је био на креирању психографика. Реч је о креирању профила личности на основу понашања забележеног на Интернету. До недавно, сегметација гласачког тела се вршила по критеријумима демографије, пола, старости, економског статуса и слично. Тим за политички маркетинг који је користио ове методе каже да је то превазиђен начин сегментације било које публике. Претпоставка да сви људи само зато што живе у истом месту, истог су пола или старости, самим тим и размишљају слично представља потпуну непознаницу људског понашања, кажу ови стручњаци. Личност је оно што подстиче на одређено понашање, а понашање је оно што утиче на то како ће људи гласати. Метод психографика је коришћен на начин да је осмишљен модел који предвиђа личност сваког појединог становника САД-а. Наравно, реч је о моделу који су утврдили експериментални психолози након опсеног истраживања у које је било укључено неколико хиљада људи. Модел се састоји од пет критеријума – отвореност(за нова искуства и идеје), свесност(организованост), екстровертност, алтруизам(склоност традицији) и анксиозност (тенденција ка претераној бризи).
Шта све ово значи и како мења начин на који се одвија маркетинг и политичка (и било која друга) комуникација?

Узмимо за пример предлог амандмана на неки закон за који је потребно добити подршку. Уколико бисмо знали ком типу личности се обраћамо могли бисмо да креирамо поруку специјално за њега. На пример, уколико се обраћамо типовима личности који су натпросечно склони бризи циљаћемо да код њих пробудимо управо ту емоцију забринутости. Рекламни слоган за њих би гласио: ,,Други амандман није само Ваше право. То је полиса осигурања.’’ Уколико знамо да се обраћамо људима који су натпросечно склони очувању традиције, обичаја, заједнице, порука за њих би била следећа: ,,Од оца ка сину. Од рођења наше нације. Одбранимо други амандман.’’

Начин на који се Биг Дата користи у овом контексту јесте укрштање следећи података о гласачком аудоторијуму: демографске(чињеничне), психографске као што су резоновање на рекламе, животни стил, куповне навике и слично, и податке о личности (бихевиоралне) – по моделу који је споменут горе.

Покривено рекламирање: идеја да милиони људи добијају један исти мејл, једну исту телевизијску рекламу, једну исту дигиталну рекламу, је мртва. Концепт масовног комуницирања је мртав. Врло ускоро више нико од нас неће виђати реклами о производима који га не занимају, већ ћемо виђати рекламне поруке о производима, друштвеним проблемима и политичким опцијама које ће бити тако обликоване да су прилагођене нашем погледу на свет.

Да, фасцинантно, невероватно, можда чак и језиво. Како ће све ово утицати на однос појединца и друштва тема је која се интуитивно отвара након свега написаног у овом тексту.

У случају да сте очекивали текст у којем ће бити објашњено како ће тачно изгледати будућност појединца и друштво – очекивали сте немогуће. Све што је у нашој моћи јесте да помно пратимо савремена технолошка збивања и на основу њих да правимо ненаучне претпоставке. Будућност појединца и друштва је питање на које, за сада, можемо одговорити само нагађањима.