Британски савет у Србији – универзум у малом

Британски савет је међународна организација које се бави образовањем, културним везама и партнерствима у земљама у којима постоји. У Србији постоје већ 70 година, од Другог светског рата до данас.

У недељу 21. октобра отвара се 57. Сајам књига на коме ће, заједно са стотинама других, свој штанд имати и Британски савет. У хали 2А стационираће се заједно са другим културним институтима под кишобранском организацијом Национални Институти културе Европске уније (ЕУНИК).  Тема њиховог заједничког излагања су бајке, што је био повод да  покажемо како бајка изгледа пре него што осване на Сајму.

infoБиип – и врата се отворе пре него и стигнеш да позвониш. За столом седи девојка дуге смеђе косе, разговара телефоном и уз осмех показује ми на столицу десно. Лева је већ заузета, јер у њој седи особа која с помном пажњом попуњава неки образац. Људи пролазе иза мене у просторије лево и десно, жена кратке црвене косе излази из просторије иза инфо пулта, смеје се и одлази са својим чајем у канцеларију лево од улазних врата. Њено име је Јелена Бугарски, администраторка је за IELTS испит и студирање на даљину. Канцеларије десно су другачије – све је у стаклу и у питању је отворен простор. Ту ме је провела до стаклене просторије за састанке у којој је већ седело петоро људи. Био је то мој први интервју за посао и нисам имала појма ни ко је она, ни зашто ти људи седе ту.  Два месеца касније сам од дежурача на испита напредовала – постала сам девојка за инфо пултом. „Добар дан, добили сте Бритиш Каунсил, Владица на телефону, изволите“, „Да ли бисте остали на вези, морам да проверим да ли колега тренутно може да се јави на телефон“, „Нажалост, наша библиотека је расформирана пре три године и сва литература поклоњена је Новом Саду и Крагујевцу“ – само су неке од изјава које сам свакодневно говорила.

Али, да обиђемо остатак канцеларије. Лево имамо двоја врата – стаклена која су увек отворена воде у канцеларију одсека за испите, док ова друга воде у салу у којој се одржавају конференције за новинаре, састанци за више од десеторо људи и испити. Она је плава, углавном празна и незанимљива. У канцеларији испита седи петоро људи. Ја ових дана обично вирим из мини оставе у којој пакујем опрему и материјале и обавезно се саплићем на већ спаковане гајбе. Колегиница Јелена, асистент на испитима, шета се од једне до друге канцеларије јер се проверавају формулари за Кембриџове испите, а она и администраторка Јелена Савић седе на супротним деловима канцеларије.

канцеларијаУ канцеларији преко пута, у отвореном простору, ради дванаесторо људи. Немамо довољно рачунара, али кад пристигну и последњи, биће нас шеснаест. Нас три смо из испита и енглеских пројеката и јуримо места ових дана, а старије колеге су регионални представници, колеге из ресурса, пројеката и маркетинга. Звоне телефони, довикивања преко целе просторије, мини састанци уз цигарету смењују се на тераси. „Јеси видео овај последњи мејл, па ти људи стварно нису нормални“, „Јесте видели колико шерова имамо на фејсбуку данас?“, „Молим вас, одобрите ми пи-о, треба да платим кетеринг“.  Пошто сам све спаковала, седам да правим распоред за наш програм на Сајму. Крушевац и Македонија, односно напади навијача у оба случаја, тренутно су тема разговора. Из централне просторије са инфо пултом допире џингл са тв станице VH1. Стављам слушалице, наочаре и отварам програм. Сутра спремам тренинг за асистенте на сајму и презентације за Сајам. Робин Худ радионице су већ спремне, позивнице су послате, превоз организован, сад још само да сачекамо недељу у 10 ујутру, овога пута не на Теразијама, већ у хали 2А.