Брчко, град који не прави разлике

Мултиетничност у многим градовима представља проблем. Међутим, не и у Брчком где сва три конститутивна народа живе заједно у слози: „Такви су ти Босанци, навикли да живе заједно“

Уколико се упутите западно од Београда, неколико стотина километара јужно од Загреба или северно од Сарајева, доћи ћете у град који на први поглед изгледа као и сваки други град на нашим просторима. Ипак, довољно је да проведете само један дан у њему да бисте схватили да се налазите у месту које, као на длану, нуди савршен приказ целе Босне и Херцеговине.
Брчко дистрикт, кога многи називају државом у држави, успостављен 8. марта 2000. године, припада и Републици Српској и Федерацији БиХ, с тим што има властиту администрацију, правосуђе и полицију. Оно што овај град чини посебним јесте чињеница да, иако је у периоду од 1992. до 1995. године био епицентар рата и подела, у њему данас живе сложно сва три народа- Срби, Бошњаци и Хрвати. За равноправно доношење политичких одлука заслужна је власт која мора бити састављена од једнаког броја посланика свих националности, односно једнаког броја Срба, Хрвата и Бошњака.

Тек понеки пролазник и полупразни кафићи у центру града нису остављали утисак као да овде заиста живи 80 000 становника. Киша и поприлична пустош, да ли због времена или због тога што је радни дан, нису нас спречили да приметимо лепоту инфраструктуре која одише просперитетом. Скоро урађене фасаде на Тргу младих, поплочано и уредно шеталиште са засађеним цвећем и дрвећем, потпуно сакривају трагове рата. Након што смо прошли део кафића дошли смо до симбола града, девојчице и дечака који држе рибу, Фонтане младости. Наиме, како смо сазнали из разговора са пролазницима, фонтана је направљена 1963. године, али још увек није добила заслужено место у граду, те је покренута иницијатива за њено премештање из забаченог левог дела на средишњи део шеталишта. Они су нас даље упутили да погледамо Градску вијећницу, за коју сматрају да је најлепша грађевина у Брчко дистрикту. Градска вијећница, изграђена 1892. године, једна је од настаријих грађевина у граду. Са куполама на крову, пуно украса на зидовима, изнад врата и прозора, она је како кажу највећа туристичка атракција у граду, посебно због тога што је у истом стилу, исти архитекта Александар Витек неколико година касније изградио такву већницу и у Сарајеву. Пажњу нам је привукао натпис на згради Вијећнице који је написан и на ћириличном и на латиничном писму, те смо касније уочили да је то случај и на свим осталим установама. Како бисмо се уверили како заиста функционише живот ова три народа на једном месту, упутили смо се у локални кафић и поразговарали са грађанима о томе.

„Ми смо се спојили једни са другима. Све три нације су равноправне. Користимо оба писма и имамо три матерња језика. Идемо у исте школе, чак и у исти разред, само што свако иде на свој језик. Лепо функционишемо, без обзира на све“, каже конобар кафића Драган Маркановић.

Да је ово истина потврђује и чињеница да су пред Вијећницом два споменика, један бошњачким, други хрватским учесницима недавног рата, а недалеко од њих, пред зградом у којој се одржавају седнице Скупштине, споменик српским борцима. У граду се, такође, налазе сва три верска објекта: православна црква, католичка црква и џамија. Ни на једном од ових објеката, без обзира на бруталности које су се дешавале на овом простору током рата, нема графита нити било каквих трагова мржње.
Брчко је специфично и по томе што се скоро у самом центру града налази гранични прелаз са Европском унијом. Такође, предности које даје река Сава, на чијој обали се град налази, омогућиле су Брчком да има сопствену луку, са чијим се развојем развијао и сам град.

Из разговора са грађанима могли смо закључити да мултиетничност овде уопште не представља проблем. Једино што овим грађанима смета јесте незапосленост која мучи и остале делове БиХ, иако би се за Брчко могло рећи да је поприлично богат град с обзиром на то да има годишњи буџет од 243 милиона КМ, што је отприлике за четири пута више него у осталим градовима његове величине у БиХ. Такође, проблем представља и то што је све већи број људи који напуштају град и одлазе у иностранство. Млади се посебно жале на недостатак места за провод, јер у граду постоји само један клуб, али и на то што град нема ни позориште ни биоскоп.

„ Позитивна ствар у овом граду је што више не правимо разлике. Има и мешовитих бракова. Такви су ти Босанци, навикли да живе заједно“, каже трговкиња Адиса Салиховић.

По свему судећи, суживот три народа у Брчко дистрикту настао је поприлично спонтано и то њиховом вољом, а не притиском. Стога, родни град Лепе Брене и наше познате одбојкашице Бранкице Михајловић и даље носи епитет „модела мултиетничности“.