Студентски радови

,,Божја воља”

24. мај 2019.
Marko Novosel

Јаке кише претходних дана, најава обилних падавина током месеца, повећање водостаја на појединим рекама у Србији, као и трауматично искуство са мајским поплавама 2014. године грађане је нагнало да се запитају да ли нам опет предстоје поплаве и -је ли време за панику? Сведоци смо 2014. године па 2016. године великих скоро катастрофалних поплава које су се десиле у Србији. Неки аутори помињу и “библијски” потоп земље Србије. Сведоци смо разних мишљења о томе да ли је и ко крив или је то пак како рече један министар у Влади, Божја воља..Из извештаја са терена јасно је да су одговорни тј.држава, били потпуно затечени новонасталим ситуацијама, не само да смо неприпремљени за могућност поплаве, већ смо као држава заказали све од проглашења ванредне ситуације, евакуације, спасавања и бриге о угроженим, све се то одвијало хаотично. Пошто у претходном периоду није урађено скоро ништа а требало је много тога, одговорност државе тиме је већа. Импровизација у случају елементарне непогоде није искључиво нужна, већ да је последица озбиљног пропуста, сведоче најмање два документа: Закон о ванредним ситуацијама и Национална стратегија заштите и спасавања у ванредним ситуацијама. Закон прецизно одређује ко је надлежан за заштиту људи, имовине и животне средине при елементарним непогодама, односно ко сноси одговорност за донете одлуке, али и за оне које су требале бити донете а нису. Када се проглашава ванредна ситуација? Одмах по сазнању да постоји непосредна опасност од елементарне непогоде или друге несреће у најмање две општине у Србији. Што значи да се у Србији знало унапред да ће поплаве бити. Ванредна ситуација се прогласила када су поплавњена већ нека подручја, значи касно. Ванредну ситуацију могле су прогласити и поједине локалне самоуправе које су биле угрожене а нису. Када се прогласи ванредна ситуација ступа на снагу обавеза заштите људи, имовине и животне средине-што је прецизно одређено Законом о ванредним ситуацијама. Када је 2014. године поплава задесила Западну и Централну Србију, убеђивали су нас како је реч о стогодишњим водама. Што би ваљда требало да значи да се такве елементарне непогоде дешавају једном у веку, да су последице више силе и да их је немогуће предвидети и на време предупредити. Слична катастрофа је 2005. године задесила Јашу Томић и тај део Баната, када су ондашње власти и експерти такође тврдили како је реч о стогодишњим водама и последицама више силе. Не прође честито ни две године, а део Србије поново задесише стогодишње воде. Изгледа да сто година веома брзо пролази. Поплаве из 2014. године су прошле у 2016. години поново исти сценарио. Још увек нисмо пронашли кривца за прошле а задесиле су нас нове. Важно је рећи да одговорност постоји и да је она у људским рукама.не можемо рећи да је крива једна одговорна особа,мада би нас можда то задовољило.јавља се оно исконско у нама наћи кривца пошто – пото и на њу искалити сав нагомилани бес. Ипак о одговорности за све то од поплаве до смрти наших суграђана мора и може да одлучи суд.У ланцу одговорности многи нису реаговали на време, тврдећи да тај ланац одговорности не постоји. Градоначелници, председници општина, премијер и министри,својим заједничких неделовањем допринели су ситуацији у којој се налазимо, али требало би у сваком појединачном случају утврдити одговорност. Држава је изједначила немогућност спречавања падања кише са немогућношћу благовременог спасавања живота, имовине и животне средине. То је класична замена теза није држава требала да спречи кишу него поплаву. Није на време проглашена ванредна ситуација, нису мобилисали цивилно становништво већ су дозволили хаос и увели панику међу грађане, многи локални штабови нису на време прогласили ванредну ситуацију на територији своје општине и нису на време наложили евакуацију становништва, министарство унутрашњих послова није водило рачуна о томе да се поштује закон о ванредним ситуацијама, чиме су прекршили законске обавезе које су имали. Док сви гледамо у небо и надамо се лепом времену без кише, да наставимо да живимо даље.вероватно у нама тиња нека стрепња да смо за многе ствари сами криви. Кажу да човек увек има неки избор, да ли смо га овај пут имали . У једној пристојној земљи уследила би озбиљна истрага и утврђивање одговорности за тешка кривична дела против опште сигурности, за које се могу изрећи казне и до 12 година затвора. Мислим да до те одговорности у догледно време неће доћи. Можда би нам било лакше да тих тридесет хиљада живота непвратно уништено, а један број заувек изгубљено сведемо под оно са почетка текста, како рече један министар “Божја воља.” Али остаје горак укус у устима и мисао о једном прочитаном тексту у једним дневним новинама који гласи,”Држава под водом.” А што се иза, поплаве тиче нема разлога за бригу. Реч је,о ,,стогодишњим” водама које нас задесе једном у веку. Па онда видимо се за 100 година.