Било да је проблем фуруна, било да је ђунта са ситним нутом, он је оправио, свака му част. Однео тетки лек, психички уништио Илију Чворовића, нашао Шурди мноштво послова у “печалби”… све у једном животу. Вођа ромске мафије, несуђени филмаџија, дипломац без дипломе, ратни профитер, пијанац на излечењу, не постоји улога коју није могао да одигра. Био је – професионалац. Бора Тодоровић.
Боривоје Тодоровић је за многе остао један од последњих правих Београђана, шерет слободног духа и галантни каваљер. Брат Мире Ступице, шурак Бојана Ступице, отац Срђана Тодоровића. Дакле са сигурношћу можемо да кажемо да Николас Кејџ није једини доказ да непотизам не мора нужно да буде лоша ствар у кинематографији. Међутим, подједнако импресивно као та родбинска веза звучи и списак имена са класе у којој је Бора дипломирао: Љуба Тадић, Слободан Цица Перовић, Марко Тодоровић. Штета што је Раде Марковић око деценију раније почео са глумом, могла је то да буде савршена петорка вероватно највеће господе коју је наше глумиште изнедрило. 
Недуго по окончању студија 1956. године Тодоровић се сели у Загреб у коме проводи четири године као члан Хрватског народног казалишта, да би се вратио 1961. у матични Београд. У Атељеу 212 је од тада до 1983. године остварује најзначајније улоге у својој позоришној каријери, играјући између осталог у познатим представама: Арсеник и старе чипке, Спровод, Капа доле, Развојни пут Боре Шнајдера… Прву озбиљну филмску улогу има у партизанском остварењу Кораци кроз маглу 1967. године, а иако то жанровски није баш најбољи репрезент његове касније филмографије, ипак остаје одскочна даска која му је помогла да касније оствари око стотину улога на филму и телевизији.
Ипак, осим тога што је играо најразличитије улоге, ликови са којима га данас највише доводимо у везу су углавном шармантни и префињени хохштаплери. Први такав антихерој јесте Буда Бумба, син чувеног Симе Бумбе (Мија Алексић), у ТВ серији Дипломци Синише Павића. Међу осталим представницима овог Бори омиљеног типа улоге су све сами асови: Пик из Балкан Експреса, Ђенка из Маратонаца, Боб из Врућег ветра… Али тај кицошки
квалитет је нешто од чега није могао, а сасвим сигурно ни желео да побегне, те се и у осталим улогама истицао код Боре, иако на први поглед није било места за такав приступ. На пример, лик аутомеханичара Жике (Национална класа) звучи као нешто што се никако не уклапа у опус Боре Тодоровића. Али ако само додамо ситан детаљ да Жика када се представља себе назива Жилијен, добили смо један оригинални и незаменљиви лик а ла Бора.
Још једна карактеристика која је скоро па стандард јесте да Тодоровић скоро никад није играо главне улоге, а ипак скоро увек смо највише хтели да знамо баш о његовом лику. Углавном уредно очешљане кратке косе, често са шеширом, парним оделом и мантилом, као ходајућа мистерија о којој приликом сваке реплике сазнајемо нешто више, а ипак на крају остаје тајанственији него на почетку. Поред већ поменутих намазаних џентлмена, незаобилазне су његове улоге у неким од највећих филмова југословенске кинематографије као што су Балкански шпијун, Дом за вешање, Посебан третман, као и мале али упечатљиве у Ко то тамо пева и Подземље. Не може много људи да се подичи радом са таквим именима попут Шијана, Марковића, Кустурице, Паскаљевића. Сви ти велики класици, све сцене које је “украо”, све емоције које је изазвао… све то је било његово, а ипак као да је недостајао епилог, последњи јуриш.
Али добио га је. Круна каријере десила се Бори Тодоровићу те 2003. године када је са пуне 73 остварио најзад бесмртну главну улогу, и то код великог Душана Ковачевића. Филм Професионалац представља награду Бори, као и награду публици. Сав раскошни таленат који је поседовао, знање које је деценијама сакупљао, мали трикови које је успут покупио, све је то стало у лик Луке Лабана, полицајца у пензији. Било је још неколико улогица које је имао после овог филма, али ипак ћемо Професионалца увек рачунати као велики опроштајни меч који је беспрекорно одиграо.
Осим као великог глумца, сигурно ће га неки памтити и по политичком ангажману, а још више људи и као великог Партизановца. Навијачи овог клуба одали су му признање многобројним транспарентима, графитима и сличним чиновима захвалности. Његово наслеђе остаје у свим улогама које је сам остварио, али кроз улоге које син Срђан остварује. Тешко је гледати њега, а не видети бар мало Борине особености и духа. Од Ђенке можда јесу остали само дугмићи, али од Боре далеко више тога.
Последњи радови
Вести из несвести23. април 2015.Осуде и симпатије за Френка и Клер
Наука и уметност4. април 2015.„Рођен сам у Србији, од тога ћу и умрети“
Наука и уметност7. март 2015.Бора Тодоровић: Кицош и џентлмен
Наука и уметност14. фебруар 2015.Познати ликови и непозната имена