Интервју недеље

Бокс уместо фудбала

14. јун 2018.
Миљана Вранић

Razgovor sa Brankom Ivanovim

,,KADA NE MOZE FUDBAL HAJDE DA PROBAMO BOKS!“

,,Nije mi se nekako išlo kući,pogledao sam kroz prozor sale u sklopu stadiona, kad ono trening boksa!“

                                                                                                                       Sefkerin, 12.maj

Zvali su me kec zbog broja na trenerci u kojoj sam trenirao

Otišao sam na stadion na kom je trenirala Crvena Zvezda fudbal, sa još jednim drugom, hteo sam da pokušam da igram za neki jači klub a u moje vreme Zvezda je bila najjači i meni omiljeni. Branko je šestdesetdevetogodišnjak iz malog mesta blizu Beograda, po imenu Sefkerin. Tu je rođen, i tu je u lokalnom klubu trenirao fudbal. Tada sam imao 18 godina, sećam se kao juče da je bilo. Međutim, pri proveri njegovih sposobnosti za treniranje fudbala rekli su mu da je mnogo mršav za taj sport, jednostavno nema kilažu. Tadašnji treneri fudbala nisu se nesto ni previše trudili oko mene moram priznati a i to se videlo.E sad, da ja nisam bio đavo kao što jesam verovatno bih otišao kući bez rezultata, međutim nije mi se nekako išlo odmah. Sve ovo priča kroz smeh i priznaje da mu je i dan danas drago što odmah nije otišao kući. Drug i ja smo šetali po stadionu i obilazili sale u sklopu stadiona, pogledali smo kroz jedan prozor sasvim slučajno, kad ono trening boksa! Naravno odmah smo ušli u salu, sreli tadašnjeg trenera bokskerskog kluba Prokića i upoznali se sa njim. Ja sam odmah otvoreno pitao da li primaju nove članove da bih znao da nisam za džabe dolazio za Beograd. Iako nikada nije razmišljao o treniranju boksa, priznaje da mu je ovo jedan od retkih nepromišljenih postupaka na koji je ponosan. Prokić mi je rekao da dođem u utorak na trening sećam se kao juće da bilo. Opet ponavlja tu rečenicu kroz blagi osmeh na licu. Pošao sam na trening u svojoj trenerci sa fudbala na kojoj je nalazio broj jedan.
Branko je živeo u siromašnoj porodici, nije mogao da se pohvali novim i skupim stvarima ali mu je taj inat da bolje živi razvio mnogo veću želju i volju za treniranjem. Odjednom čujem mog trenera Prokića kako viče:,,Kec dodji ovamo, ti si sa mnom u ekipi!“ Ništa meni nije bilo jasno kakve ekipe u boksu, pa valjda su tu dvojica koji se međusobno udaraju, a onda sam ubrzo shvatio da ćemo igrati fubal kako bismo se bolje zagrejali.Zamislite koja simbolika na prvom treningu. Bio je mnogo srećan što trenira boks a ujedno može i fudbal da igra u sklopu toga.Prokić me je tada uzeo pod svoje i mnogo zavoleo, a i ja sam njega.

Prvi ozbiljan trening pamtim po sparingu sa tadašnjim olimpijskim pobednikom

Sećam se da je u prve dve nedelje treniranja tadašnji olimpijski pobednik u Moskvi, Branislav Roksandić, mog druga iz kluba dobro naplaveo, kako smo mi govorili, tokom jednog treninga. Meni je toliko bilo žao druga da kada je došao red na mene za sparing sa Roksandićem imao sam dodatnu želju da mu pokažem ko je gazda. Nakon tog treninga dobio je prvi novac, trener je shvatio da mu je on potreban a i bio je siguran da će Branko ostvariti veliki uspeh ako bude nastavio sa treninzima. Nakon tri nedelje treniranja usledio je i njegov prvi meč. Trenirao sam dva puta dnevno, s tim što sam ja i ranije bio u jako dobroj formi što se tiče kondicije. Osećao sam se spremnim za taj meč. Iako mu je suparnik bio stariji deset godina pobedio ga je izbacivši ga na patos, kako Branko to objašnjava. To izbacivanje na patos za njega je bio jedan novi početak. Prokić mi je nakon meča rekao:,,Kec sutra donesi meni dve slike i idi napravi pasoš trebaće ti uskoro.“
Zaigrao je zvanično za Reprezentaciju Srbije sa nepunih 19 godina. Mečevi su se nizali a on je u svakom osvajao medalje bez i jednog poraza. Prvaka Jugoslavije tadašnje nokautirao sam za pet sekundi, ne lažem stvarno je tako bilo! Sećam se da trener Prokić nije mogao da veruje, a ja još manje. Još uvek nisam bio svestan šta se zapravo dešava, sve se nekako brzo odigralo, ipak sam ja još uvek klinac bio. Za to takmišenje pored novčane nagrade dobio sam odelo na poklon, i dan danas ga imam i čuvam, mogu čak i da ga nosim.

Novinari me nisu ostavljali na miru!

Jako je lepo biti poznat javnosti, prolačio sam se svake nedelje kroz sportske emisije, ali nekada mi je stvarno bilo naporno, novinari me nisu ostavljali na miru! Posebno Dragan Živković, izveštač boksa za sportski deo vesti, jako me je voleo i valjda zbog toga toliko forsirao. Sa nekim prezirom u glasu priča kako su mu se svi divili ali nije zapravo nije znao koliko volje, truda, želje mora da se uloži da bi se došlo do rezultata. Niko se nije pitao za onu drugu stranu treniranja koja obuhvata sate provedene u saunama radi mrpavljenja naravno. Pio sam tablete za izbacivanje viška tečnosti, a morao sam da skinem samo tri do četiri kile, ali to je mnogo teško kad neko nema masti u telu, u mom slučaju skida se masa mišića. Leđa su me konstantno bolela i dan danas imam posledice naravno. Upravo tu preveliku ljubav za ovaj sport ja nisam imao.
Nakon tri godine treniranja upoznao je svoju sadašnju suprugu Klaru, uplovio sa njom u ljubavnu vezu,zaljubio se. Mnogo mi je bilo teško kada sam morao da odlazim u druge države na mečeve, a nju ostavljam u Srbiji, ipak je mlađa dosta od mene nije mogla da ide svugde sa mnom, imala je svoje obaveze. Iako me je ona u svemu podržavala, nekako je problem bio u meni, zasitio sam se jednostavno konstantnog adrenalina i svega što ide uz boks, hteo sam samo da se odmorim.

Da sam nastavio sa boksom nikada porodicu ne bih imao

Imao sam ja još uspešnih mečeva naravno nakon upoznavanja Klare, jedno vreme smo živeli od mog boksa. Međutim desila mi se jedna neprijatna situacija koja me je defintivno odvukla od boksa i cele te priče. Bio je pozvan da zaigra za nemački klub. Prihvatio je i otišao, ali brže-bolje se vratio nazad. Dva klubska druga su se potukla, jedan je bio Hrvat jedan Srbin, ne mogu razloga ni da se setim. Sećem se samo da je Hrvat poteogao nož na Srbina, prosekao mu ruku ja sam pokušavao da smirim situciju i neću više ni da se sećam. Blago se stresao nakon ove rečenice i okrenuo priču ka vedrijoj strani. Bilo je tu još razloga zbog kojih sam prestao sa boksom. Stigao mi je poziv za vojsku drugi put, pošto je prvi bio odložen zbog mečeva, ovaj nisam mogao da odložim, izašao je takozvani Titov plan i prestali su da nam daju punu članarinu a ja nisam tako mogao sebi da obezbedim lagodan život.
U međuvremenu dobio je ponudu za posao u svojoj struci, pa pošto je završio Ekonomsku školu počeo je da radi finansijske poslove u firmi svog prijatelja u Beogradu.
Od svega što mi se dešavalo tokom moje kratke ali uspešne bokserske karijere najviše mi je u sećanju ostao deo kada prođem merenje za takmičenje, nakon sedam dana izgladnjivanja, nasilnog izbacivanja tečnosti i padanja u nesvest, kada uzmem pred meč da jedem kao čovek što se kaže. Jednom sam se toliko najeo da sam jedva skakutao po ringu. Na njegovom licu opet izvire osmeh i pogled u daljinu kao da opet sve to proživljava.
Rodila se ćerkica Saša a ja nikad srećniji kao bivši bokser koji jedva čeka da je štiti od udvarača kad odraste. Supruga Klara nam se pri kraju razgovora pridružuje i dodaje:,,Je li se sećas Branko kako si bio sav u modricama kad smo se upoznali jer si prethodni dan imao meč a ipak si pobedio?“ Opet smeh između njih dvoje. Spasila me je života punog adrenalina iako sam dok nju nisam upoznao mislio da je boks moj život. I samo da kažem,
Nikada se na ulici nisam tukao iako sam imao razloga itekako, ali naučili su me da je boks samo sport i da ga ne koristim u druge svrhe!

                                                                                                                                   Miljana Vranić, 247/16