Студентски радови

Бодријаров „ Дух тероризма “

17. јануар 2017.
Јелена Тадић

Тероризам је друштвена појава која утиче на развитак цивилизација од прошлих времена, па све до данас. Историјски извори указују да је тероризам био присутан у некадашњим друштвима, као што је и сада присутан у модерним друштвима. Многобројни ратови и терористички напади у историји света показују свеприсутност тероризма као појаве која утиче на целокупан светски поредак, чије последице осећају све нације.

Жан Бодријар , француски филозоф и социолог, у својој књизи „ Дух тероризма “ указује на догађај с почетка двадесет првог века и анализира околности и последице које су задесиле модерно друштво након тог догађаја. Бодријар пише о терористичком нападу на Светски трговински центар, у Сједињеним Америчким Државама, који се догодио 11. септембра 2001. године. У том нападу срушене су две зграде Светског трговинског центра након удара отетих путничких авиона у њих. Остаци рушевина симболички су представљали за неке људе рушевине светског система који су створиле Сједињене Америчке Државе. Терористичи напад на Светски трговински центар сматра се најсмртоноснијим терористичким нападом у историји. Жан Бодријар сматра да је у току светско разгранавање тероризма, чија присутност алармира да се терористички напад може догодити било када и било где. Светски систем је подложан таквим нападима услед очигледне разлике између неразвијених источњачких земаља са једне стране и западних земаља са друге, које својом развијеношћу представљају срж тог система. Напади терористичке природе углавном се повезују са неразумевањем између цивилизација и религија, али према мишљењу овог француског филозофа посреди је другачија конотација проблема. Наиме, религијски сукоби су остављени по страни, а као узрок напада узима се моћ светског система која је изродила нетрпељивост међу својим припадницима. Велика моћ светског поретка подразумевала је чин терориста, јер је у њима створила дефинитивни поредак који људима смета и који распламсује жељу да буде разорен. Пропаст светског система јесте у приближавању савршености и свемоћи. Рушење кула Светског трговинског центра подразумевало је симболички ефекат самоурушавања мреже светског поретка. Дух тероризма је такав да је симболички улог напада много битнији, него смртни исход. Терористички напади представљају нападе чија је функција да систем обави сам своје уништење, због тога никаква видљива сила, као што је на пример војска, не може да спречи симболичку слику напада.

Ратови су се кроз историју водили ради освајања власти, територија, рушења идеологија, а данас је рат свуда присутан у покушају да се одупре мондијализацији. Модерни ратови не подразумевају употребу силе и оружја, већ је много већи утицај савремене технологије и информационог система. Глобализација и њена средства, која стварају ново друштво, разликују се од терориста у томе што актери терористичких напада мењају систем користећи системска оружја, али и жртвовање сопствених живота. Ранији облици тероризма подразумевали су саможртвовање, као што су на пример палестински атентати самоубиства. Такви напади су углавном билли безуспешни. Садашњи дух тероризма користи системска оружја уз жртвовање, што је допринело супериорности терористичких напада. Тероризам висе не подразумева само сиромашне, већ и богате, а управо су богати ти који постављају правила игре у свету.

Насиље које је присутно у сваком терористичком нападу било би оправдано да није заступљено у медијима. Медији су ти који дају тежину оваквим нападима и без њих би тероризам био незапажен. У Сједињеним Америчким Државама након 11. септембра 2001. године, медији су усвојили посебну стратегију извештавања о нападу на Светски трговински центар. Јавности је и сада након петнаест година од напада нејасна слика овог догађаја. Приче о одговорности Осаме Бин Ладена и припадника терористичке организације Ал Каиде још увек су у оптицају, али и разне претпоставке о умешаности обавештајних служби Сједињених Америчких Држава.

Глобално насиље осликава се и у томе што се људи плаше живота и рада у изузетним архитектонским грађевинама и због тога долази до развитка жеље за разарањем. Куле Светског трговинског центра представљале су савршену симетрију и архитектонски подвиг, што је допринело и симетричном терористичком нападу. Двоструки удар у року од неколико минута, први који наводи на помисао да је тај удар у ствари несрећан случај и други који потврђује да је у питању терористички напад, а не несрећни случај. Ефекат напада не би био исти да куле нису срушене или да је једна од њих срушена, у том случају систем би надвладао тероризам. Жан Бодријар одбацује хипотезу по којој је 11. септембар несрећни случај, јер би то значило да сваки следећи напад јесте у ствари могућност светске моћи да угуши сваки отпор. Према овој хипотези терористички догађаји су безначајни и заправо не постоје, јер се заступа идеја да је „ зло “ илузија која је поремећај „ добра “, а светски поредак је управо то „ добро “. Према Бодријаровом мишљењу ова хипотеза је неподобна за објашњење терористичких напада. Неке од хипотеза представљају терористичке нападе као чин психопата, фанатика, који су експлоатисани и под утицајем зле моћи, али исто тако постоје и хипотезе које тероризму дају оправдање историјског карактера, то јест желе да докажу да је тероризам реалност и израз очаја потлачених народа. Бодријар сматра да би требало поставити хипотезу о саучесништву унутрашње моћи система и њој супротне спољашње моћи терористичког акта. Сматрао је да се без те хипотезе проблем тероризма неће решити. Потребна је сарадња самог система са онима који су системом незадовољни.

Доводи се у питање стварни циљ тероризма, јер није познато да ли тероризам подразумева систем који је његов бесмртни непријатељ или тренутно стање система у којем се потенцијални терористи налазе. Могуће је да се иза привидних мотива терористичких аката, као што су религија, мучеништво, освета, налазе и неки други мотиви. Жан Бодријар непосредно кроз причу о Насредину приказује да терористички чинови имају скривене симболичке поруке, али и оформљену суверену хипотезу.

„ Која је, дакле, тајна порука терориста? У једној бајци о Насредину, он сваки дан прелази границу са мазгама натовареним џаковима. Сваки пут испреврћу му џакове, али не нађу ништа. Насредин наставља да прелази границу са својим мазгама. Дуго након тога, питају га шта је кријумчарио. И Насредин одговара: „ Кријумчарио сам мазге.“.“

Суверена хипотеза јесте претпоставка да тероризам у основи нема смисао, као ни циљ ни последице и да је то парадоксално. Тероризам доводи ствари до крајности и заоштрава логику насиља.

Једанаести септембар, као глобални догађај покренуо је низ хипотеза о завери, управо таква ситуација ствара осећај несигурности у систему. Све стратегије против завера у ствари продужавају терор и победа терориста је у томе што се западњачки свет налази у опсесивном стању константног терора. Рушење кула није довело до пропасти мондијалног система, већ до нефункционисања тог система услед визуелног раскида људи са симболом моћи тог система. Људи су повезивали моћ са архитектонским здањем Светског трговинског центра. Порекло модерног тероризма није из традиционалне историје анархије, нихилизма и фанатизма, већ је продукт глобализације.

Књига „ Дух тероризма „ значајна је за приказ супротног мишљења о епилогу терористичког напада на Светски трговински центар. У делу се директно одбацује претпоставка да је такав акт био одраз исламске религије и џихадиста, већ се приказују теоријски нови мотиви урушавања симбола моћи светског поретка. Такође је приказан и развитак појмова насиља и терора, који су глобално заступљени у новом облику. Посебно је важно што је дат приказ насиља, не само као насилног понашања зарад освајања власти и моћи, већ зарад промене целокупног система. Сагледавање присутних хипотеза у теорији долази се до закључка да је насиље појава која је глобално распрострањена и подразумева израз људи да се неправилности, неправде и незадовољство могу санирати системским променама. Неоправданост оваквог мишљења јесте у томе што насиље и терор подразумевају системске промене са смртним исходом.

Сведоци смо све чешћих терористичких напада и насиља, напада који не знају за националне границе, већ прелазе све границе и међе. Више нису битне ни територије, ни уређење, али ни религија, већ се терористичке организације одлучују на терор вођени својим вишим циљем, циљем који они симболички осмисле. Након 11. септембра у свету се нису догађали терористички напади толиког опсега, било је терортистичких напада свуда у свету и са различитим учинком, али не са таквим смртним исходом. У Француској се 13. новембра 2015. године догодио терористички напад, који медији упоређују са 11. септембром. Медији и аналитичари сличност виде у томе што су и један и други напад били усмерени не против људи, већ против симбола, у овом случају симбола Европе.

Данашње модерно доба донело је са собом многа технолошка средства и низ права и слобода, који грађанима света пружају могућност да напредују и развијају се много боље и више него раније. Мањкавост модерног доба и информационог друштва јесте управо то што средства која унапређују друштво стварају и негативне околности и што су друштва у страху од терористичких напада и њихових последица. Терористички напади колико год међу незадовољним људима и припадницима терористичких организација изгледали исправно и оправдано, не могу бити пракса решавања проблема и незадовољства, јер нема тог напада који подразумева смртни исход, а да се може оправдати.