Интервју недеље

Блогом против предрасуда

26. април 2017.
Весић Жељка

Када је дипломирала новинарство на Факултету политичких наука, пуна младалачког ентузијазма послала је свој ЦВ разним редакцијама и медијима са жељом да волонтира код њих и стиче потребну праксу. Међутим, ниједан одговор никада није добила. За њу је то био знак да ствар узме у своје руке. Покренула је блог са жељом да стекне неопходну праксу и у почетку писала искључиво о моди. Седам година касније, Бранислава Антовић, ауторка блога “Brana’s Diwine World”, има свој лични медиј који се бави великим спектром културних тема, прича о ентеријеру, путовањима. Данас је њен блог њен најбољи ЦВ на основу кога је добила много понуда за посао али одавно је одлучила да блоговање остане њен једини посао а новинарство хоби. Она међутим нема утисак да се бави другачијим послом од оног за ког се школовала и са данашње перспективе би поново одабрала исти позив и кренула истим путем.

“Оно што радим на свом блогу је чисто новинарство, једина разлика је што се искључиво обраћам у првом лицу али и то је вид новинарства, колумна као једна од форми изражавања. Врло сам срећна због тога јер сам сам на неки начин створила свој медиј где се бавим послом који волим на начин на који сматрам да је исправам. А то је да се бавим темама за које искрено сматрам да су важне и културне. Што се праксе тиче мислим да бих и данас тешко дошла до ње, како те 2010те тако и данас, тешко се долази до пола и када се до њега дође врло је упитно какав је то посао и шта се то од вас као новинара тражи и да ли сте се школовали да се бавите накарадним типом новинарства који се може наћи у садашњим медијима”.

Дошла је из Алексинца давне 2006. године да би студирала у Београду. Као и већини студената који дођу са стране и нађу се на тој животној прекретници, и за њу је Београд био велика џунгла у ком нема ничег познатог ни лепог. Данас радо говори да је Београд њен омиљени град и да је то исти онај град у који је дошла пре једанаест година али да се у међувремену она променила и дозволила да јој уђе под кожу. “ Једноставно сам дозволила Београду да ме заведе и опирала сам се дуго зато што сам по природи особа која воли познато и која тешко прихвата промене И турбуленције и Београд ми је био синоним за све то. Међутим уверио ме је да је то место где ћу живети неки лепши живот, упознати неке сјајне људе и на крају пронаћи љубав свог живота”.

Не крије да јој није било тешко да се издвоји на самом почетку јер се мало људи бавило блоговањем и није било тешко привући пажњу. Са експанзијом блогинга, када је блогерска сцена постала изузетно богата, признаје да је био изазов издвојити се и понудити нешто другачије. Истиче да се на почетку сусретала са разним коментарима на рачун блогера и ономе што блогери раде и начин на који раде и не крије да су такви коментари умели да је погоде али помогло јој је то што је врло јасно знала шта је њен циљ у ком правцу жели да иде. “Ја сам од почетка осећала да мода није оно чиме желим једино да се бавим тако да сам у старту показала и афинитете ка неким другим рубрикама а од 2013 је то постало званично и формално када сам свој блог окренула у лајфстајл правцу и одвојила га од класичног модног блога“.

Воли да каже да то што сте сами себи шеф уме да буде тешко јер је шеф увек са вама и увек трпите тај притисак и критику и стално имате утисак да можете боље али да то што је њен посао стално ту негде око ње има и својих предности и мана. На предрасуде да блоговање није прави посао одговара да је то и те како прави посао и најозбиљнији посао којим се бавила. “За мене је ово толико озбиљно и битно И толико сам уложила и себе и свог труда да се по том питању не може упоредити ни са једним послом којим сам се бавила, а то што моје радно време није од 9 до 17 часова и што не радим у некој компанији је просто једна баналност и мислим да би требало да схватимо да су форме тог типа превазиђене, као што нека занимања нестају тако настају нова И блогинг је само један од њих. Никада ме ниједан уредник није критиковао нити захтевао од мене онлико колико сам ја то од себе захтевала и колико сам себе критиковала али у овом послу морате бити такви и мора да постоји дисциплина јер када радите од куће и сами себи одређујете посао лако можете да скренете у погрешном правцу и не урадите ништа и ако имате 24 часа на располагању”.

Сматра да квалитетан садржај има у Србији своју публику али и да се неквалитетан садржај такође лако продаје али да то није зато што народ жели да чита само такве ствари него да је сваки човек заправо само човек И у себи има пориве против којих не може да се бори, али да то није проблем само са домаћим медијима него и са медијима на глобалном нивоу. “Данашње вести су класичан синдром саобраћајне несреће. Одвратно вам је, грозно је, али не можете да склоните поглед. Одговор је у људској природи која је таква каква је али то не значи да треба да је хранимо али су новинари и уредници видели да је то пут мањег отпора и пут до брже и лакше зараде те су га зато и изабрали али мислим да неће моћи још дуго тим темпом наставити и дас у се људи заситили, мислим да ће се неке ствари променити”.

Првобитна тема њеног блога била је мода и модне комбинације. Временом су се њени афинитети проширили али је љубав према моди остала. Њене комбинације су врло маштовите, оригиналне, женствене и елегантне и по последњој моди и ако се никада не држи стриктно трендова. “Моду пратим онолико колико сматрам да ће се трендови који се пласирају уклопити у стил који имам и који не зависи од актуелних трендова, пратим моду дозирано, узимам трендове који се већ уклапају у мој стил. Сматрам да је то најбољи начин на који треба конзумирати моду. Волела бих да у будућности мање мислимо на трендове а више на јединственост своје појаве И да том гардеробом искажемо себе на најбољи могући начин“.

Једна је од ретких личности које отворено и без устезања говори о проблемима ниског самопоуздања и анксиозности. Посветила је неколико текстова овим темама на свом блогу и поделила са својим читаоцима да се и сама дуго борила са анксиозношћу. Након тога јој се јавио велики број девојака које се боре са истим проблемом и мисле да су усамљене у томе. Говори да то није На предрасуде да је анксиозност измишљена болест одговара да би волела да су у праву. “Ја бих искрено волела да сам размажена и да имам измишљену болест а не да се од тринаесте године борим са анксиозношћу али нажалост то није случај и то је свакако ствар о којој треба да се прича јер мислим да много људи пати од ње а да није тога ни свесно и да због тога просто повлаче потезе које их воде у много горе ситуације а не знају да уз мало адекватне терапије могу да реше онај првобитан проблем а то је анксиозност. Мислим да то јесте болест савременог доба, брзине света у ком живимо, количине информација која нам се сервира и кључ је у причи о проблем јер су и дан данас такве теме табу. Потребно је говорити о томе јер смо као нација преживели доста тога лошег и последњих тридесет година су нам биле доста тешке и мислим да прича може доста тога да допринесе”.

Што се будућности тиче, велика жеља јој је да њен блог постане нека врста онлине магазине за који ће писати други људи и већ увелико ради на остваривању тог циља. Данас њен тим чини пет сарадника који раде на томе да њен блог буде оаза културе, доприносећи томе сјајним текстовима о позоришту, фестивалима, другим градовима, уређењу ентеријела и другим занимљивим темама. “Већ сам кренула ка остваривању идеја који се тиче дугорочнијег плана а то је да мој блог постане нека врста онлине магазине за који ће писати други људи. Тако да за десет година видим себе на челу тог блого магазине за који ће радити више људи и који ће наставити да буде оно што јесте, а то је фин И културан кутак на ком се окупљају фини И културни људи”.