„Битна је само истина о времену, нису битне ситнице“

Интервју са Миломиром Марићем

„Битна је само истина о времену, нису битне ситице“

Познати новинар признаје да је увек желео да интервјуише људе који ће сутра бити ухапшени или убијени

maric.jpg

Главни уредник „Happy“ телевизије и водитељ емисија „Голи живот“ и „Ћирилица“, говори о својим телевизијским почецима, како се праве најбољи интервјуи, о својим новинарским узорима и саветима које је добио од њих.

Како наведете саговорника да вам одговори на питања на која иначе никад не би одговорио?

– Кад сам био млад нападао сам саговорнике. Запиткујем, провоцирам, али они покрену одбрамбени механизам, никаквог разговора нема, бране се и ништа не одговоре. Од највеће новинарке света, Орјане Фалачи, научио сам да се интервјуи тако не добијају. Него, прво кад седнеш са човеком, ти га похвалиш. Кажеш му да је историјска личност, да нико пре њега није био такав. Сваки човек воли то да чује и онда се опусти. Пола сата га пустиш да прича шта год хоће. После пола сата, кад је опуштен, пун себе, питаш све оно што га раније нико није питао. Он не схвата шта се дешава. Мисли да му је неко коначно дао шансу да одговори на завист и мржњу људи према њему, и све исприча. Онда избациш оних првих пола сата и имаш одговоре само на своја питања.

Мирјана Бобић Мојсиловић је за вас рекла да сте први новинар који је учинио да је важнији онај ко поставља питања, него онај који на њих одговара.

– Она је у листу Интервју покренула рубрику „Тај и тај у раљама Мирјане Бобић“. Интервјуисала је разне људе, Драгана Николића, Душана Ковачевића, Емира Кустурицу, Горана Бреговића… И сви су они мање били важни од ње. Мира је мене частила да сам то ја први урадио.

Зашто сте на телевизији почели да се појављујете тек касније у каријери?

– Почео сам са 18 година. Тад је постојала само једна телевизија, један програм који су гледали сви у Југославији. Пустили су ме у прву неформалну емисију, викенд програм. Хтели су од мене да направе новог Минимакса. А ја сам био безобразан, правио сам циркус. У једној емисији сам наговорио неког човека да поједе миша, у другој емисији смо довели крокодиле у студио, змије из зоолошког врта. И онда су се побунили у Загребу и Љубљани, ко мени дозвољава да радим све то, да правим ријалити шоу. То тад ни у свету није постојало, први сам то покренуо, али није трајало ни месец дана и укинули су ме. После ме више нису пуштали, поготово за време Слободана Милошевића. Зато сам тек после 5.октобра почео да радим на телевизији.

Рекли сте да је Ваше новинарство романсирање стварности, колико је онда ту битна истина?

– Битна је само истина о времену, нису битне ситнице. Битно је да сваки текст буде слика једног времена. То је раније радила само књижевност. У доба комунизма износиле су се статистике, изјаве, све је то било тачно, али ипак обмана јавности. Зато је овај начин писања о времену корак напред, и зато сам ја то применио у свом новинарству.

Предраг Милојевић Вас је саветовао да се не дружите са политичарима, већ са полусветом, и ви сте то прихватили?

– Када сам га питао који је његов најважнији интервју у животу, рекао ми је да је то интервју са хајдук Јовом Чаругом. Интервјуисао га је у ћелији, док се бријао, уочи вешања. Хтео сам и ја да радим такве интервјуе. Да причам са онима који ће сутра бити ухапшени или убијени. Такви људи никад нису хтели да се исповедају, осим у том критичном моменту, кад желе да оставе траг, своју истину. Кад желе да оставе неко сведочанство о себи. Тако се праве фантастични интервјуи.