Наука и уметност

Било једном у Америци

27. јануар 2012.
Relja Trajković

Филм Серђа Леонеа, Било једном у Америци, снимљен је 1984. године. Главне улоге играју Роберт Де Ниро и Џејмс Вудс, као и Елизабет Мегаверн, Тјуздеј Велд, Вилијам Форсајт и Џејмс Хејден. У филму се појављују и Трит Вилијамс, Џо Пеши, Барт Јанг и Дени Ајело. Филм је добио награду Британске академије филмске и телевизијске уметности (БАФТА) за најбољу музику (Енио Мориконе) и костим, а номинован је за Златни глобус и многе друге награде.

Леоне ову причу о детињству, одрастању, пријатељству и издаји почиње од средине, скачући у будућност, односно садашњост, али и у далеку прошлост, све из перспективе Дејвида “Нудлса“ Аронсона (Роберт Де Ниро) који се после 35 година враћа у Бруклин из кога је побегао. Бежећи пред Синдикатом, Нудлс из кинеског позоришта одлази на железничку станицу где открива да је новац за који је мислио да је ту нестао и одлази у Бафало.

Док га посматрамо као тридесетогодишњака на железничкој станици, прошлост постаје садашњост уз песму Битлса “Јестрдеј“ и видимо остарелог Нудлса како изнајмљује ауто на истом месту, али тридесет пет година касније. Шта се десило пре толико година сазнајемо постепено. Пошто Нудлс посети свог пријатеља из младости Дебелог Моа (Лери Реп) који је за време Прохибиције држао бар у коме се служио алкохол (спикизи), Леоне нас води у далеку прошлост.

У време када су Нудлс и другови били деца. Описујући авантуре четворице пријатеља, Нудлса, Врљавог, Петсија и Доминика, упознајемо и окружење у коме живе. Двадесете године двадесетог века, јеврејска четврт Бруклина и четири дечачића који обављају ситне послиће за локалног мафијаша Багзија (Џејмс Русо).

Сценографија је фантастична, дух “двадесетих“ је присутан. Улице су препуне људи и кола. О Нудлсу сазнајемо да је сиромашан и да је заљубљен у Дебору (Џенифер Конели/Елизабет Мегаверн), сестру Дебелог Моа и то је отприлике све. Јасно је да и она гаји осећања према њему, али му даје до знања да нису иста класа. Она је амбициозна и жели да постане балерина, док њега назива “бубашвабом“.

Преломни моменат је сусрет Нудлса и Максимилијана “Макса“ Берковица (одраслог га глуми Џејмс Вудс). Почело је да се ствара велико пријатељство, између њих двојице је постајао однос вође и следбеника, постајали су нераздвојни. Макс је био амбициозан, домишљат и размишљао о стварима које Нудлсу нису падале на памет. Макс, намерно или не, стоји између Нудлса и Деборе.

Прекинувши њихов пољубац, Макс позива Нудлса напоље, где су их Багзијеви људи сатерали у ћошак и претукли. Када Нудлс покуша да се врати Дебори, врата су затворена и закључана. Буквално, али и метафорички. Деборино срце је било затворено за Нудлса. Између љубави и амбиција, између Деборе и Макса, Нудлс бира амбицију што му је и одредило судбину. “Банда“ од сада пет другова и пријатеља, полако улази у послове са локалним мафијашима, продајући им своје изуме и услуге. Међутим, Багзи убија најмлађег члана, Доминика, који је преминуо Нудлсу на рукама. Заслепљен од беса, Нудлс убија Багзија и завршава у затвору у којем је провео отприлике 15 година.

Серђо Леоне наставља маестрално да нас води кроз причу, уз музику Енија Мориконеа, која је фантастична. Тема за сваку сцену погођена је на најбољи могући начин. Остарели Нудлс је сада у маузолеју у којем су сахрањена његова три пријатеља Макс, Врљави и Петси. У њему налази кључ сефа у коме проналази значајну количину новца и поруку да је то аванс за посао који треба да обави. Док носи торбу пуну новца кроз таму Бруклина, преко главе му пролеће фризби и ми смо опет у прошлости, тачније у времену његовог изласка из затвора.

После сусрета са Дебором и разговора у којем му је ставила до знања да јој је драго што га види али ништа више од тога, Макс и остали увлаче сада слободног Нудлса у посао са дијамантима који се завршава силовањем и убиством. Нудлсу се не свиђа идеја да раде за извесног Френкија Минолдија (Џо Пеши), јер сматра да је питање тренутка када ће их окренути једног против другог. Док Макс покушава да стави под контролу синдикате радника, Нудлс изводи Дебору на вечеру у ресторан на обали. Признаје је да је воли и да га је она одржала у животу док је био у затвору.

Међутим, тек на крају, пошто је отворио срце, она му саопштава да ујутру путује у Холивуд, како би започела глумачку каријеру. У лимузини, када покуша да га пољуби, Нудлс је брутално силује. Веома узнемирујућа сцена у којој видимо Де Нира који као да јој тиме саопштава да се он тако осећао свих ових година као што се она осећа сада. Како се Прохибиција ближила крају, Макс је желео да буде убијен, међутим “ортаци“ то нису знали.

Приликом последње испоруке пића, навео је Нудлса да га “откуца“ полицији, мада је овај мислио да ће тиме да га спасе. То је чувена звоњава телефона која се провлачи кроз цео филм. Још на почетку у кинеском позоришту, телефон који звони буди у Нудлсу сећања и осећај кривице што је издао и одвео у смрт своје пријатеље. Међутим, није било баш тако. Када је полиција зауставила камион, Макс је почео први да пуца, али није погинуо. Спаљено тело које је пронађено поред беживотних тела Врљавог и Петсија није било његово. Макс је тај који је Нудлсу оставио кофер пун новца. Сада се зове Џери Бејли и сенатор је. Живи са Дебором, која му је љубавница. После тридесет пет година, пружа прилику Нудлсу да му се освети за све што му је узео: новац, девојку, живот, тако што ће га убити.

Последње сцене Макса и Нудлса су веома дирљиве. Иако се ради о анти-херојима, криминалцима и мафијашима, веома је потресно видети сцене из прошлости, сцене упознавања и стварања искреног пријатељства и свега пропуштеног, односно одбаченог. Максов захтев и позив Нудлсу је можда себичан, али он њиме покушава да га ослободи осећаја кривице и терета који је носио последњих 35 година. Нудлс одбија и одлази, али Макс, не могавши да се суочи са будућношћу и оптужбама које су га чекале извршава самоубиство бацивши се у камион за одношење смећа.

Завршетак филма је као и почетак – у средини. Нудлс је у кинеском позоришту и пуши опијум. Круг је затворен. Повлачећи дим, озбиљан израз лица му се претвара у кез. Како тумачити овај завршетак? Да ли је у питању задовољство због чињенице да неће морати да дели плен са “ортацима“? Или пак врста гриже савести, јер је крив за смрт својих пријатеља? Можда је једноставно осмех резултат пушења опијума?

Било како било, ни после неколико гледања није лако протумачити шта тај осмех заиста значи, а питање је да ли је уопште и могуће схватити шта је Серђо Леоне имао на уму. Једино је сигурно да је у питању 228 минута одлично приповедане приче са маестралним пребацивањима из прошлости у садашњост и обрнуто, која нестрпљивом гледаоцу можда делују непотребно, али када се све коцкице сложе, дају ремек-дело које ретко кога може да остави равнодушним.