Наука и уметност

Без културе кварта, нема ни културе града

29. мај 2018.
Милица Лукић

Општина Вождовац има око 160 хиљада становника, а нема биоскоп. Тачније има, али он није у функцији већ две деценије.

Налази се са леве стране када кренете из правца Аутокоманде, улицом Војводе Степе број 61. А булевар Ослобођења у Београду свој назив добио је по чувеном српском војводи Степану Степановићу који је рођен у Кумодражу. Нажалост, уместо уређене зграде која приличи овој локацији и која треба да представља седиште културе ове општине, њени суграђани и путници свакодневно из трамваја и аутобуса 33 могу видети само оронулу, напуштену зграду, исписану плавим, белим, зеленим, црним и црвеним графитима. На самом улазу у двориште могу се наћи комадићи стакла пивских флаша, свуда су разбацане кесе, пикавци, а трава је почела да прекрива бетонску стазу и за очи запада и зарасло грмље које је се налази по одређеним деловима дворишта. Разбијен је и по који прозор. Кров прокишњава о чему сведоче баре које се налазе унутар биоскопа. У њему можете затећи један кафански сто, преко кога се налази црвени карирани стољњак и четири столице. Гране осушеног дрвећа прекривају други део улаза у зграду. Сама зграда поред тога што је исписана, почела је да се обрушава и делови фасаде видно опадају. Једино што је донекле очувано јесте сам назив биоскопа исписан на наранџастој платформи црним словима „ ВОЖДОВАЧКИ БИОСКОП“ који указује на то да је ту некада културни објекат. Грађани Вождовца и свакодневни пролазници навикли су на овај призор, а да ли смо се некада запитали шта би помислио неки странац када би наишао на ово ругло. Какву би слику тада створио о нама и нашој култури?

Овог проблема надлежни као да се сете само када је предизборна кампања, тада обећавају грађанима да ће поново гледати пројекције филмова, да ће предузети одговарајуће мере, а до сада ни једна власт није предузела ништа, бисокоп из дана у дан само пропада, а истовремено и културни живот младих на овој општини.

Биоскоп Вождовац је отворен седамдесетих година 20.века и био је у власништву „Београд филма“, представљао је главно место окупљања вождовчана и вождовчанки. Затворен је 1997.године, а приватизован 2007. Старије генерације га се радо сећају и памте најлепше тренутке. Некада су се ту пуштали добри филмови, рађале праве љубави. Биоскоп је место у коме смо први пут видели нешто што је филмско дело. Биоскоп је место сећања у којим је креиран идентитет једне заједнице, јер се за разлику од позоришта где сте ишли у центар града, у биоскоп сте ишли у свој кварт. Можемо га упоредити са малом локалном библиотеком, местима која су средиште културног живота. Без културе кварта нема ни културе града, а без културе града нема ни националне културе. А шта данас биоскоп представља? Филм постаје забава, потрошња, зато се и смешта у неки шопинг мол, тржни центар и тако постаје више атракција и губи свој смисао и то није више оно исто гледање филма, грицкање кокица или семенки са вољеном особом.

Новије генерације памте сцене из филма „Кад порастем бићу кенгур“ где је главни глумац Сергеј Трифуновић управо у Вождовачки биоскоп извео девојку. Да ли због овог филма или својих родитеља, управо млади се већ годинама у назад боре да овај биоскоп проради, јер то је једина општина која нема ниједан простор намењен култури и младима.