Без компромиса са клишеом – „Дјечаци“

Лаичко, површно познавање овог музичког жанра може створити већ почетну одбојност према истом, и зато је „Дјечаке“ најбоље слушати уколико сте неукаљани интерпретацијама фиктивног гета, повампиреног шовинизма и просипања тестостерона апстинирајуће дечурлије која се њим (углавном) бави.

Наравно, има изузетака, и код нас, и у окружењу. Сплитско-загребачки трио „Дјечаци“, који чине Иво Сиво, Војко Врућина и Зондо представља редак пример некалемљене рефлексије стварности, што је у реп музици изгледа постао „андерграунд“ приступ.

Дебитантски албум „Драма“ им је донео популарност коју су доказали одржавајући бројне концерте широм Хрватске, као и награде – „Златна кугла“ за албум године и „Индекси 09“ за хип-хоп албум, обе из 2008. Карактеристични су и по томе што често шаљу отровне стрелице према сплитском градоначелнику и другим мање и више важним политичким функционерима, гнушајући се учмалог медитеранског чаршијског духа, који се ипак разликује од овог нашег, али њих итекако депримира.

Други и последњи албум „Истина“ (2011) одредио их је као зреле музичаре. На омоту се налази момак са уздигнута два средња прста испред кордона полиције, за време прошлогодишњих протеста у Хрватској. Упркос таквој насловници, не баве се директно актуелним дневно-политичким темама, што албуму даје одређену регионалну вредност, примењиву на подручје много шире од Далмације.

Песме су им зачињене повременим солажама на акустичним или електричним гитарама и клавијатурама. Њихове најпознатије ствари, „Народна“, „Камионџије“, „Далмација“, „Ловринац“, потпуно су различите једна од друге, полазе од изругавања сопственог менталитета, преко меланхоличног локал-патриотизма до приче на микро плану о неславном крају сплитских маргиналних ликова.
Један од њихових најгледанијих спотова – „Далмација“ (видео)

Цинизмом, сарказмом и повременим карикирањем, „Дјечаци“ успевају да прикажу стварност овог поднебља онакву каква јесте, смештајући своје приче у оригиналне контексте. Они су болно искрени, али и поред све жестине и бескомпромисности, звуче пријемчиво. Бавећи се социјалном тематиком, без увијања, измишљеног гламура и одричући се „црначког“ стила, „Дјечаци“ су постали приступачни и публици која у целини реп не сматра респектабилним музичким правцем.