Студентски радови

Besmrtnost verovanja

23. јануар 2017.
Јована Грујић

„Ne verujemo u besmrtnost jer to možemo dokazati, no i dalje je nastojimo dokazati jer ne možemo u nju ne verovati.“

Konzervativna feministkinja, liberalnog života i britkog uma, Harijet Martino, rođena je davne 1802 godine. Prva žena sociolog odrastala je u porodici gde je za žensko dete bilo sramota baviti se bilo kakvim intelektualnim radom.

Sputavana u razvijanju intelekta, nedovoljno voljena i sa velikim zdravstvenim problemima, živela je onako kako je želela – nezavisno!

PRVI KORACI

Od malena je bila strastveni čitalac, i već sa 15 godina je izgradila svoje ekonomske i političke stavove čitajući dela Tomasa Maltusa. Njeno prvo delo „O ženskom obrazovanju“ (1821), objavljeno je kao delo anonimnog autora. Već u tom radu izražava nezadovoljstvo i kritikuje obrazovanje koje je ona kao žensko dete dobila.

„Žene, kao i muškarci, moraju biti obrazovane sa ciljem da deluju ili se ne mogu smatrati obrazovanima.“

Kada je posao njenog oca 1829. godine propao, odlučila je da počne da zarađuje za svoju porodicu. Svoje prve poručene tomove objavljivala je u „Monthly repository“ magazinu gde se i formirala kao autorka. Dve godine su na mesečnom nivou izlazile njene kritike političke i ekonomske prakse kroz ilustrovane ideje Maltusa, Džon Stjuart Mila i Adam Smita. Ove priče su bile osmišljene tako da i „običan“ svet može da ih razume. Za neke od eseja je osvojila i nagrade, a oni su prodati u više primeraka nego Dikensovi radovi.

Neskvadišnje za ono vreme bilo je to što pripadnica ženskog roda piše o temama koje su, kako se smatralo – rezervisane za muškarce. „Ilustracije politike i ekonomije“(1834) svrstale su je među retke, cenjene pisce koji su mogli da žive od svog rada. Lakoća izražavanja i pitak stil odlikovali su njena dela. Pišući o ekonomiji ona se borila za prava siromašnih, podržavajući reforme Vigovaca (liberala). Time se zamerila konzervativcima i radikalima.

BORBA

„Razumeti položaj žene znači razumeti sve društvene faktore koji utiču na njenu podređenost“, smatrala je Harijet. Ne čudi što su centralne teme njenog stvaralaštva koncentrisane na najvažnije društvene elemente – politiku, ekonomiju, religiju, rasne nejednakosti. Žena „muškog“ intelekta prevela je „Pozitivnu filozofiju“ Ogista Konta. Prevod za koji je Kont rekao da je bolji od njegovog originalnog dela i svojim učenicima preporučivao da uče odatle. Njena dela „Sat i čovek“, „Deerbrook“, „Američko društvo“ takođe su ostvarivala velike uspehe i čitanost.

„Sat i čovek: Romansirana istorija“ govori o Tuzan Luverturu, Crnom Napoleonu, koji je izborio nezavisnost Haitija. To je bio veliki uspeh protiv robovlasničkog sistema, ovekovečen u tri toma, zahvaljujući velikom borcu protiv nejednakosti – Harijet Martino. „Deerbrook“ se smatra njenom najuspešnijom novelom. Govori o propaloj ljubavnoj aferi između doktora i njegove svastike. Čini se da se neke stvari nikada ne menjaju. Ozbiljnije teme, koje se tiču svih, kao da su rezervisane za uzak krug ljudi. Širu populaciju zanimaju teme koje im skreću misli sa stvarnosti. Ljubavne priče, afere i intrige, najbolje se prodaju i danas.

Mada, u toj noveli su svakako jasno izraženi stavovi Harijet Martino po pitanju braka. I u toj sferi je kritikovala tadašnje društvo koje je na brak gledalo kao na zajednicu nastalu iz interesa, kao ugovor. „Sve dok se ljudi budu venčavali onima koje ne vole, moraće voleti one za koje nisu venčani,“ reči su kojima je objašnjavala neverstvo u tadašnjoj konzervativnoj Engleskoj.

ŽIVOT U BOLESNIČKOJ SOBI

1839. dijagnostifikovan joj je tumor. Pet godina je provela u Tinemautu. Dok je bolovala shvatila je da je proces postajanja ženom vezan za zarobljenost u kući. Čišćenje, spremanje, kuvanje, su pripreme za majčinstvo. To joj je dalo građu za knjigu koju će objaviti posle bolesti 1848. „Kućno obrazovanje“, koje govori o pogrešnom obrazovanju žena. Obrazovanju za domaćicu. „Pravo obrazovanje je u slobodi i racionalnosti, a ne u komandovanju i pokoravanju,“ isticala je Harijet.

Napisala je tri knjige za vreme bolovanja. Dve knjige za decu, i svoju autobiografiju – „Život u Bolesničkoj sobi: Eseji jednog invalida“. Ova autobiografija bila je njeno najpotcenjenije delo. U autobiografiji govori o svojoj snazi da organizuje život i u bolesti. Predstavlja sebe kao profesionalnog autora i profesionalnog invalida. Ona je nezavisna žena, a to je javnosti i zasmetalo. Smatrali su da se ovo delo ne može shvatati ozbiljno i da nema težinu jer ga je pisala bolesna žena. Ono što je najviše zasmetalo tadašnjoj javnosti, pogotovo medicinskim krugovima bio je opis odnosa između doktora i pacijenta koji je Harijet opisala kao odnos dominantnog i potčinjenog. Za vreme bolesti je dva puta odbila civilnu penziju kako ne bi izgubila svoju nezavisnost.

POZNE GODINE

Nakon bolesti, 1846. godine putovala je po Egiptu, Siriji i Palestini. Tokom ovih putovanja najviše pažnje posvetila je pitanju religije. U svom delu „Život na Istoku: Prošlost i Sadašnjost“ izvela je zaključak da je religija tokom sopstvene evolucije postala nejasna i da se čovečanstvo kreće ka ateizmu koji predstavlja racionalan i pozitivan progres.

Nastavila je svoj rad pišući brojne članke, sociološke i istorijske romane. Oduševljavala se Darvinovom teorijom evolucije, jer je volela racionalizam, i težila je sekularističkom pristupu u životu. Progresivna žena, izuzetno „muške“ prirode, doprinela je razvoju ženske misli, ženskog doprinosa civilizaciji i nauci. Izborila se da intelektualna dominantnost i nezavisnost duha jednog dana budu prihvaćene kao ženske osobine. Pero uz pero sa muškarcima. Živela je slobodno i bez nametanja, a tako i napustila ovaj svet 27. Juna 1876.

„Živi najbolje što možeš, radi najbolje što možeš i misli najbolje što možeš, DANAS. Jer danas je priprema za sutra, i za svaki sledeći dan koji dolazi“