Студентски радови

Бескућници српске културе

9. септембар 2019.
Катарина Васић

Готово сваки град или општина у Србији поседује незанемарљиви број неискоришћених и
напуштених простора који су у јавној својини, али чија примарна намена више није
одржива, односно за које већ дуже време не постоји интересовање на тржишту.
Финансијски трошкови одржавања, опадање вредности објеката и земљишта у делу
града у коме се налази, нарушавање квалитета животне заједнице, само су неки од
бројних проблема са којима се локалне управе, односно грађани носе, а који су директна
последица некоришћења оваквих простора. Са друге стране, удружења грађана, групе и
појединци који својим деловањем покривају различите области, свакодневно су у потрази
како за простором, тако и за моделима коришћења који би спровођење њихових
активности учинили одрживим. Врло често места њиховог интересовања јесу управо
недовољно искоришћени или напуштени простори у јавној својини.

Киосци, дивља градња, посечени паркови, редови билборда уместо дрвореда, грандиозни
тржни центри на ушћу река, затворени музеји, недостатак простора за независну културну
сцену вишедеценијски су симптоми болести српског друштва. На примеру управљања
простором као јавном својином огледају се и питања правичности и демократичности у
једном друштву. Др Ива Чукић, члан колектива Министарство простора, каже да су
грађани све више изложени приватизацији и отимању јавног простора.
„Ми видимо башту кафића и мислимо баш је леп трг. Па није, зато што он кошта, јер чим
не можемо да га користимо без минимум сто динара у џепу да попијемо кафу, то више
није јавни простор. И у ствари је изазов да сваки такав простор покушамо да вратимо
заједници, односно нама као грађанима“, наводи Чукић.

Иако само у Београду постоји преко хиљаду квадрата напуштених јавних простора,
истраживања спроведена у Србији у последњих десет година говоре да више од половине
регистрованих организација цивилног друштва не поседује простор за рад.

Стога, бројне организације цивилног сектора, удружења, групе и појединци активни у
различитим областима, од културе, преко социјалне заштите, до образовања и спорта, већ
годинама активно раде на осмишљавању различитих начина како да дођу до места која би
могли да користе за рад и презентацију програма којима се баве.
„Срж проблема није у расположивости простора, јер простора има. Проблем је у његовој
доступности и зато су независне културне организације и уметници приморани да
прибегавају различитим начинима обезбеђивања места за рад – од илегалног заузимања
некоришћених и запуштених јавних зграда, преко закупа простора у јавном или
приватном власништву, селидбе од места до места“, каже Радомир Лазовић, председник
Управног одбора Асоцијације Независна културна сцена Србије.

 

Алтернативни модели финансирања уметности
Чак и када простор заузму, организације цивилног сектора сусрећу се са још једним
проблемом – финансирањем. За разлику од институционалног сектора, који од оснивача –
различитих нивоа власти, има обезбеђен простор, средства за инфраструктурне трошкове,
плате и програм, независни сектор у потпуности зависи од пројектног финансирања,
ентузијазма и спремности на рад. Нема ни развијене сарадње институционалног и
цивилног сектора у култури, нити мера културне политике које би је поспешиле. Тако
Магацин у Краљевића Марка, јединствени културни
центар у Београду, који воде организације са
независне сцене, више од десет година одржавају
његови корисници.
„Град Београд је 2007. године уступио простор
Магацина Дому омладине, како би он расписао
конкурс и доделио га организацијама цивилног
друштва. У том тренутку услов је био да га Дом и
среди и реконструише у сарадњи са градом, али се то
никада није десило. Од почетка организације саме
уређују функционисање простора и саме финансирају одржавање и заједничке
активности“, тврди Лазовић.
Још једно непрофитно удружење је МКЦ Комбинат. Његов оснивач Филип Ћетковић каже
да се цео простор и све активности у њему финансирају искључиво од донација
посетилаца. Ове организације државну помоћ могу да добију једино путем конкурса.
„Проблем је што када се пријавите на одређени конкурс и тражите донације, ви морате да
пратите одређену културну политику те фондације. Када се финансирате самостално,
независно од свих спонзора, ви имате слободу у уређивању простора и програма којим се
бавите“, наводи Филип.

Нејасан правни оквир као основни проблем
Упркос прокламованом јачању институција културе и унапређењу доступности културних
садржаја, културна политика не препознаје значај уступања простора независној сцени за
припрему и реализацију програма, који иначе мањкају установама културе, посебно
последњих година због све тањих буџета. Ретки примери уступања простора под
посебним условима јесу помак, али већина, ипак, показује да се постојећим механизмима
доделе простора не прави разлика између цивилног и комерцијалног сектора, те да се
организације цивилног друштва третирају као привредни субјект. Горан Ристер, члан
удружења Квака 22, каже да закони, који ову област регулишу, у иницијативама независне
културне сцене не препознају јавни интерес, већ искључиво комерцијални.
„Саме законске регулативе нису у служби тих иницијатива, већ су у служби капитала, а
просто уколико ти млади људи имају капитал, онда им овакви простори нису ни
потребни“, закључује Горан.
Буџет, дакле, није једини разлог због којег се овакве иницијативе чешће не покрећу.
Основни проблем је нејасан правни оквир за уступање напуштених јавних простора
удружењима грађана. До 2016. године свака општина је имала агенцију којој су удружења
директно могла да се обрате за простор на њеној територији. Данас је та надлежност
подигнута на градски ниво и поверена Агенцији за пословне просторе Града Београда,
што је удружењима додатно отежало приступ. Ана Банковић, члан асоцијације НКСС,
каже да је неопходно унапредити читав правни оквир којим се уређује располагање јавном
својином, полазећи од Закона о јавној својини.
„У Србији, за почетак, не знамо тачан број непокретности у јавној својини. Осам година
након доношења Закона о јавној својини који прописује обавезу евидентирања
непокретности, евидентирање још увек траје“, наводи Милица. „Проблем је и што овај
закон прописује дужност вођења евиденције о непокретности од стране носиоца јавне
власти, али не и обавезну доступност тог регистра јавности. Без слободног увида јавности
у расположиву имовину није могуће ни добити праву слику о опсегу јавне својине и
вршити надзор над начином на који се њом располаже“, додаје Пекић.

 

Како до решења?
А да ли се на законске регулативе и на који начин може утицати, већ неколико година
истражује колектив Министарство простора. Након што су успели да добију простор на
којем је настала Улична галерија на привремено коришћење, чланови су даљим
проучавањем дошли до могућег модела за уступање напуштених јавних простора свим
удружењима цивилног друштва.
„Један од првих корака јесте да се направи јасан регистар, дакле да постоји прецизна
евиденција простора у јавној својини која је транспарентна, јер ми знамо онда шта
поседујемо, а то је јако важно. Други корак је направити процену шта је оно што на
тржишту не задовољава тренутне потребе, што није успело кроз разне процесе
приватизације да се приватизује, што дуго пропада, а за шта постоји потреба да се
користи. Трећи корак је онда конкурс. У састављању конкурса треба да учествују и
представници локалне самоуправе, односно институције које су власници тих простора и
удружења цивилног сектора“, наводи др Ива Чукић.
И док с једне стране бројна културна и цивилна удружења улажу напор да остваре правну
могућност коришћења напуштених јавних простора, законске регулативе остају
неосетљиве на те покушаје. Према речима Милана Лазовића, подсекретара Секретаријата
за културу Града Београда, Стратегија развоја културе би требало да допринесе легалном
додељивању јавних простора.
„Ова стратегија прецизира бројне инструменте културне политике којима би се она
стварно и реализовала, као и концептуалну основу сарадње јавног и цивилног сектора.
Важно је да међу организационим инструментима буду и они који предвиђају укључивање
представника цивилног друштва у све процесе које води Министарство културе.
Истовремено, цивилни сектор треба да буде представљен и у комисијама које одлучују о
расподели средстава по јавном конкурсу, као и у радним групама које се баве изменама
или доношењем нових закона“, каже Лазовић.

 

Модели простора независне културе у региону
За разлику од Србије, модел цивилно-јавног партнерства успешно је спроведен у
Хрватској, Македонији и Бугарској. Један од првих примера добре праксе јесте град Пула
у Хрватској, где је градска управа понудила простор бивше касарне „Карло Ројц“
заинтересованим удружењима и групама које су изразиле потребу за коришћењем тог
простора. Овај простор данас, без плаћања накнаде, користи преко 100 удружења, док
зградом управља Град Пула. Још један пример јесте загребачки центар за независну
културу и младе Погон, мада је сам процес формирања ове установе трајао неколико
година и имао доста фаза.
„Погон је настао 2009. године из потребе за простором који би служио за рад и активности
организација независне културе и организација које се баве младима, али смо ми много
раније почели да указујемо на потребу за таквим местима. Наша кампања је била јавна, ми
смо правили акције, протесте и илегално окупирали неке просторе како бисмо у јавности
потенцирали овај проблем, будући да није било комуникације од стране локалне
самоуправе према нама. У тој коначној фази Погон је основан као јавна установа културе
и то је први пример једног формалног легалног јавно-цивилног партнерства, где
заједнички том институцијом управљају Град Загреб и организација цивилног друштва“,
тврди Мирела Травар, председница Савеза удружења Операција Град и суоснивач Погона.

 

Ка квалитетнијој употреби простора у јавној својини
Локалне самоуправе и институције у Србији, у чијој је надлежности одржавање простора
који се не користе, изложене су бројним негативним ефектима који се везују за
неискоришћене и запуштене локације, као што су високи материјални издаци неопходни
за одржавање оваквих простора и инфраструктуре и губитак економске вредности објеката и земљишта које их окружује. Ови објекти и локације такође негативно утичу на
квалитет живота заједнице јер имају негативно психолошко дејство на грађане у
непосредном окружењу, али и на ширу слику идентитета локације који бива угрожен. У
том смислу, моделом одговорног и одрживог управљања напуштеним јавним просторима
локалне самоуправе остварују и економске и друштвене и политичке бенефите. Ови
простори чине велики потенцијал за стварање нових вредности, омладинског и социјалног
предузетништва, разнолике културне и уметничке понуде и шире задовољавање потреба
заједнице.