Београдско животињско царство

Након дебелих минуса и зимске “чаролије”, топли пролећни и летњи дани су као створени за излазак из домова и уживање у београдским благодетима. Један од њих је и Београдски зоолошки врт који у овим данима врви од посетилаца од којих су најчешћа деца са родитељима. Ушушкан између зидина Калемегдана и самог краја насеља Дорћол, локација Бео Зоо Врта пружа миран, здрав и квалитетан живот њеним разноврсним становницима доведених из свих делова света.

Историјат

Врт добре наде је настао 1936. године. Основао га је тадашњи градоначелник, индустријалац, господин Влада Илић. Свечано је отворен на Петровдан – 12. јула. Од оснивања Зоолошког врта па, највероватније, до почетка Другог светског рата, на месту директора врта се налазио инжењер Александар Крстић. Ту функцију је затим преузео и до 1944. године обављао Миодраг Савковић . Први послератни директор је био Анте Тадић. После њега на тој функцији нашли су се редом, Милорад Лазаревић, Милорад Меденица и Радивоје Тричковић, а од 1. маја 1986. године, па до своје смрти (септембар 2014.) директор врта је био Вук Бојовић .Сада се на функцији директора предузећа Зоолошки врт града Београда налази Гвозден Раденковић. Први становници врта су били: лавови, леопарди, бели и мрки медведи, вукови, макаки и мангабеј мајмуни, антилопе, биволи, зебуи, муфлони, јелени, срне, роде, ждралови, паунови, фазани, сове, пеликани и папагаји.

Бомбардовање

Када је формиран, Зоолошки врт је заузимао простор нешто већи од три и по хектара, да би, врло брзо, био проширен на седам, а затим, изградњом ресторана „Калемегданска тераса“ и припајањем једног дела Доњег града, чак на нешто више од четрнаест хектара, и на тој површини је дочекао и Други светски рат. Међутим, током Другог светског рата Врт је два пута бомбардован: најпре 1941. од стране немачких фашиста, а затим и савезника, 1944. године. Скоро цео животињски фонд је уништен. Због разарања и драстично смањеног броја експоната, површина Врта се после рата, нажалост, свела на око седам хектара, колико и данас заузима. Многе животиње су тада побегле из разрушених кавеза, а оне које су представљале опасност по околину, морале су бити поубијане да би се спречила већа трагедија. Међу ретким које су преостале налазили су се нилски коњ Буца и алигатор Муја.

На самом улазу неодлучност одакле почети разгледање овог пространства олакшавају постављене табле са правцима кретања. Сваки нови угао носи свој назив. У самом центру се налази чесма,а десно од ње постављени су кавези са птицама различитих величина и боја. Од голобува, уснулих сова до најегзотичнијих шарених папагаја од којих неке поседују способност памћења великог броја речи које чују. Често ћете и чути како вам добацују и тиме зову да се задржите мало више и код њиховог станишта. Њихови најближи суседи су козе,јелени и ирваси, другарски смештени у исто “двориште”. Најчешће ћете их затећи како пасу, а козе и како траже пажњу припијене уз ограду. Посебан део врта за коње и поније омогућује посетиоцима и да обиђу круг уседлани на овим лепотанима.

Највећи део врта оправдано је припао Твиги, слоници који готово увек избачене сурле чека да се тек купљене кокице поделе и са њом. Испред кавеза сваке животиње стоји окачена табла са њеним описаним карактеристикама, занимљивостима као и природним стаништем како би имали прилике да сазнамо више о животињи коју гледамо. Људи се генерално највише задржавају испред кавеза са лавовима, тигром, пантером, што им се не може замерити. Ове грациозне животиње виђене уживо остављају без даха својом величином, крзном, али и типичним покретима које подсећају на најобичнију кућну мачку. У добро обезбеђеном делу са водом на средини одмара Цезар, медвед од тридесет и три године, мешанац поларног медведа и кодијака, највећег мрког медведа који постоји. Доста су се водиле расправе око вероватно најјачег ставновника Зоо врта јер се често налази у лежећем положају и изгледа као да пати, али запослени одговорно тврде да свака животиња добија најбољи могући третман и да они знају када нешто није у реду са њима.

Степенице надоле воде до језерцета богато украшеним зеленилом, локвањима као и малим пањићима на којима се сунчају корњаче. Бели лабудови и покоје “ружно паче” уживају пливајући кроз ову оазу која им сад представља нови дом и својом лепотом доприносе да место изгледа као нацртано. Беби зоо врт слаткоћом својих становника прича посебну причу. Мале ласице, бели лавићи као и козице које су неретко пуштене и скакућу около, највише западају за око својим вршњацима, малој дечици која се неизмерно радују игри са њима.

У затвореним деловима Зоо Врта живе лемури, макаки и мангабеј мајмуни, шимпанзе и орангутани као добро познати по свом несташлуку и приређивању представа за њихове гледаоце. Посебан део са високом температуром настањују разне врсте змија и гуштера који истовремено измамљују одушевљеност и страх код људи. Нови становник Бео Зоо Врта је и мали нилски коњ који највише воли да плива збијен уз маму, док тата Буца време проводи углавом у ограђеном делу.

Хероји врта

Шимпанза Сами, крупан мужјак тамног лица и густе црне длаке, познат по томе како је два пута успео да развали решетке, побегне из кавеза и прошета се самим цетром Београда. Први пут је стигао чак до Студентског трга,а Вук Бојовић успео да разговором одобровољи Самија, да га ухвати за руку и уз речи: „Хајде Сами, идемо кући“, уведе у свој ауто, лично довезе до Врта и уведе у кавез. Нигде у свету није забележено да је неко одраслог шимпанзу, којег веома кратко и површно познаје, смео да уведе у свој ауто и вози по граду. Други пут је изазвао буру људи на улицама који су, када су сазнали да је побегао, дотрчали са натписима “Не дај се,Сами” као и огроман број новинара. Сами је успаван и враћен у врт. Након смрти подигнута му је броназана статуа.

Женка дугодлаког немачког овчара Габи свој споменик је заслужила храброшћу да се успротиви женки пантера која је побегла из кавеза и тиме спаси чувара, лавежом пријави бекство и онемогући јој да изађе из врта. Тешко повређена споро се опорављала, али је након тога и даље успешно обављала свој посао.

Амерички аллигатор Муја, најстарији живи алигатор на свету, једини је преостао од становника Врта који су успели да преживе Други светски рат, током кога је Врт, будући да је Београд у два наврата бомбардован, био готово потпуно разорен. Због гангрене која му је захватила предњу ногу морала је да му се ампутира, али осим тога он је и даље јако виталан и највише воли да проводи дане одмарајући у базену.