Београд испод Београда

У статуама, гробницама, бункерима и лагумима повезаним уским подземним тунелима зазидана је историја Београда још од времена када су га насељавали Турци и Аусто-Угари. У пећинама испод земље, на 15 степени Целзијуса, налази се скривено благо у самом центру главног града.
Тура подземним Београдом почиње, заправо, на површини. Прва од занимљивих прича, и то о масонима, везана је за зграду Природњачког музеја на Калемегдану. Троуглови, четири стуба и пет степеника на улазу у музеј, слика су и прилика масонске архитектуре. Симболе масона, троуглове, шестаре, пирамиде и мајсторе са чекићем, могуће је видети и на другим местима широм града, као што су зграде грчке амбасаде у Француској улици и Хрватске штедионице у Кнез Михаиловој.
„Масони су били прилично присутни овде у Београду. Многе познате личности се везују за њихов ред, а пошто је он обавијен велом тајне, није могуће ништа са сигурношћу тврдити. Као познати српски масони помињу се Бранислав Нушић, Вук Караџић, Тито, а можда је најпознатији краљ Александар Карађорђевић,“ говори нам Ана, водич туре „Београд испод Београда.“
После топлог ваздуха сунчане недеље, први силазак у подземље се чини изузетно хладним. Брдо поред споменика Победника, на које се десетак туриста попело да направи што бољу фотографију овог симбола града, у својој утроби крије војне бункере из времена Информбироа, изграђене 1948. године као заштиту од могућих напада Совјетског Савеза. Силазак низ стрме степенице, толико уске да само дечја нога може да згази целом ширином, и пролазак кроз уске беле ходнике у којима се једва двоје људи може мимоићи, воде ка топовском гнезду и спаваоницама за војнике. Кроз минијатурна врата, улази се у изузетно малу спаваоницу у којој се налазе метални кревети који висе са плафона. Испод степеница стоје два канистера за воду од по 200 литара. Уски тунел води ка другом крају бункера, где се налази још једна спаваоница.
„Потпуно је идентична као претходна,“ наглашава Ана. „Мислим да ми нико не верује кад то кажем па сви ипак улазе.“
Знатижеља преовладава па се провлачимо кроз следећа мала врата и, као што смо и упозорени, налазимо се у наизглед истој просторији. Распоред који се чини пресликаним до најситнијег детаља на моменат изазива неки чудан, помало узнемирујући осећај, па сви брзо излазимо.
Следећа, знатно већа просторија је празна, а водич нам објашњава да је ту чувано оружје. „Очигледно је да је оружје било много битније од војника,“ говори она уз смех.
Поновни сусрет са стрмим степеницама овај пут нас води назад на топли ваздух и међу људе који нас гледају са чуђењем. Одмах улазимо на следећу локацију, кроз велика црна метална врата. То је римски бунар, који заправо и није римски, већ су га изградили Аустријанци током велике барокне реконструкције, верује се, на римским остацима. Изграђен је, наравно, у циљу налажења извора воде на београдској тврђави. Аустријанци су копали до дубине од 35 метара и нису пронашли воду, па су бунар користили за чување кукуруза. Воду су пронашли Турци, на 60 метара. У каменим зидовима налазе се рупе, прозори који су служили за вентилацију.
„За овај бунар везано је неколико мрачних прича. Једна од њих је да је током Аустро-Угарског периода овде било заточено 39 људи. Њима су дали ножеве да сами себи прекрате муке јер нису имали ни воду ни храну, и сви су овде страдали. Током 19. века је кнез Милош Обреновић овде бацао своје неистомишљенике, пре свега политичке. 1954. године љубоморни мушкарац баца своју љубавницу у бунар и јавља полицији да је нестала. Њено тело након 10 дана испливава на површину и полиција је проналази. У њеном џепу, али и код њега, проналазе трамвајске карте са редним бројевима једним за другим, што им говори да су били заједно тог дана. По тој причи снимљен је и филм Љубавни случај ПТТ службенице,“ говори нам водич. Данас је бунар ограђен металном оградом и безбедан је.
Каменим степеницама, ако се то може назвати степеницама, силазимо на наше следеће одредиште, у доњем граду Калемегдана. Улазак кроз камену капију открива велико двориште где се током лета одржавају журке и концерти. Некада се и унутар барутане налазио ноћни клуб Барутана, што потврђује велики број жвака залепљених по каменом тлу. То је било јединствено место, познато у свету, јер ретко где је могуће плесати поред саркофага, жртвеника и надгробних плоча које потичу из периода када су Римљани боравили на овим просторима. Споменици који се налазе у пећини необичних зидова наранџасте боје нису ту пронађени, већ су донети са различитих археолошких локалитета широм Србије, али и из Македоније и Албаније.
„Најзначајнији споменик који се овде налази је један од 15 саркофага који на себи имају представу хришћанства; то није био обичај да се ради. На њему се може видети Исус Христос како носи на раменима јагње. Такође ту је представа библијске приче о Јони, који је васкрсао. Он је пао у воду, нашао се у утроби кита. Био је грешан, али је плакао три дана и три ноћи, покајао се због својих грехова, па су га рибари пронашли живог,“ објашњава Ана.
Испред статуа и надгробних стела на којима су осликани различити мотиви у зависности од тога за кога су прављени, налазе се плочице зелене боје на којима се налази објашњење о сваком од споменика. Једини изузеци су плочице испред два портрета, мушког и женског, копија грчке уметности који имају плочице браон боје, и једног жртвеника са белом плочицом. Ана нам прича једну интересантну, љубавну причу:
„Када је овде био ноћни клуб, двоје младих су се упознали, заљубили, а пошто је он хтео да је импресионира, украо је овај жртвеник, једини са белом плочицом. Прича се срећно завршава, они су се венчали, имају децу. Њега је вероватно гризла савест па је одлучио да га врати после неколико година. Овај жртвеник је прилично тежак, када су га враћали морала су два радника да га носе, па се поставило питање како је он успео да га изнесе.“
Последња станица је вински лагум у Карађорђевој улици. Испред улаза, иза зграда ишараних графитима и муралима, налазе се два висока камена стуба који су коришћени као дизалице када је роба доношена на бродовима, пре изградње насипа. Улазак у лагум, који ради и као ноћни клуб, је буквално улазак у земљу. Дочекује нас хладан ваздух, још хладније вино, лоше светло и мирис влаге, који нас и након изласка и завршетка туре прати, успоравајући повратак у стварност.