„Белешке из младости“

Интервју: Иван Ђурђевић

“Сматрам да се кроз књиге могу рећи ствари које не можеш рећи било где, некако се лакше приближиш људима. Ја сам на тај начин хтео да понудим своје виђење ствари”

У време када је љубав према књигама и као основа културе маргинализована, лепо је чути да још увек има људи, нарочито омладине, који нису напустили тај свет. Још боље, дају свој допринос. Двадесетседмогодишњи Иван Ђурђевић, завршио је основне студије на Правном факултету као и на Факултету безбедности, а тренутно је на мастер студијама на Факултету политичких наука. Велики је заљубљеник у књижевност, и као резултат посвећености и тој области написао је књигу “Белешке из младости” коју је издао почетком претходне године.

Још увек сте у двадесетим годинама живота. Због чега назив књиге „Белешке из младости“?
Па, књига је намењена младима. Не ради се ту само о мојој младости, већ о целој мојој генерацији. А пошто смо ми тренутно млад, а једног дана нећемо бити… Јасно је. Александар Гаталица ми је предлагао да је назовем ‘Записи из младости‘, али је ипак остало овако. Сматра је радионицом књижевности.

О чему књига говори, у каквој је форми писана?
У форми је дневничких записа, кратких белешки. Има сегменте аутобиографије, али није. У суштини је дневник али не типичан. Често се не може направити разлика између самообраћања и обраћања другим људима. Даје утисак као да се обраћам некоме, а заправо говорим самом себи. Дело је књижевни хибрид. Говори о љубави, помало о политичким дешавањима, и ту су неки филозофски записи.

Као менаџер безбедности и правник ипак сте одлучили да се посветите писању . Шта Вас је навело да напишете књигу?
Као студент сам се разочарао у науку и универзитетско образовање. Све то ме је наводило ка другој страни, тачније уметности. Књижевност ми је најдража, још као основац писао сам песмице. Страствени сам љубитељ књига. Сматрам да се кроз књиге могу рећи ствари које не можеш рећи било где, некако се лакше приближиш људима. Ја сам на тај начин хтео да понудим своје виђење ствари.

Писање захтева доста времена. Остајете ли на овој књизи или ипак спремате нешто ново?
Заиста одузима, нарочито уколико то није једина преокупација, већ су ту испити, посао, пријатељи који захтевају време. Белешке сам писао две године, настајале су спонтано, спорадично. Следеће на реду су “Приче из мог краја”. Томе међутим морам више да се посветим. За сада издвојим пре подне око два сата и увече исто.

Видите ли себе као успешног писца?
Да ли ћу успети? Од уметности се тешко живи. Тако је било раније, тако је и сада. Планирам да радим у струци, али ћу свакако остати посвећен књижевности. Љубав и страст се не занемарују.

Општи је став да су се данашње генерације удаљиле од књига и да све мање времена посвећују таквој врсти активности. Колико је, из Вашег угла, битно да људи, пре свега млади, читају?
Да су људи удаљени од књиге, јесу стопроцентно. Вероватно јер преовлађују другачије медијске форме, у виду друштвених мрежа, серија, филмова. Сматрам да је нарочито важно за студенте да читају. То им даје извесну ширину у смислу критичког осврта на ствари. То поље којим се баве током студија им не даје довољно простора за властити суд, шири вид. На пример, сам Никола Тесла који је студирао електротехнику читао је сва Волтерова дела.

Скоро сваки велики писац имао је свог омиљеног писца. Који су Вама узор и инспирација?
То је врло тешко питање. Скоро свако дело је сјајно на свој начин. Издвојио бих Пекића због систематичности, истрајности и доследности у писању. Хемингвеја због стила и доминантног дијалога. Данила Киша због форме. Сарамага због ироније, а Ћосића због теме.
А дела која увек свакоме радо препоручујем су “Чизмаши” Драгослава Михајловића и Ремаркова “Три ратна друга”