Студентски радови

Батина из раја ипак протерана?

22. јун 2019.
Марија Петровић

Бити традиционално васпитам у већини земаља подразумева оно чиме се свако поноси, у Србији, међутим, то све чешће није за похвалу те се прибегава новим и савременијим начинима васпитања. Да ли смо ми заиста једна несваспитана нација или уопште нисмо упућени у своје традициналне начине васпитања?

Ко је кога родио? Кад порастеш само ће ти се касти! Ја у твојим годинама… Док си под мојим кровом… Зато што ја тако кажем, ето зато! Разумећеш кад дођеш у моје године. Једног дана и ти ћеш имати децу, па ћеш видети. Ове изреке наших родитеља преживеле су ратове, опстале у свим режимима, прилагодиле се свакој генерацији иако их је готово свака најпре исмејала, а потом несвесно уврстила у свакодневно обраћање својој деци. Постоји прича да је чак и Мехмед Други Освајач својеглав и бунтован као младић, своје успехе у освајању приписао васпитним батинама које је уз одобрење султана, добио од свог учитеља. Међутим, поставља се питање да ли је кажњавање неизбежно средство васпитања детета? Постоје ли последице у понашању изазване коришћењем овог начина обрачунавања са дечијим несташлуцима? И најважније, где је граница после које такозвана ћушка, шамар или чврга прелази у насиље? Када се у Србији овакава питања поставе наглас, људи су најчешће збуњени, по навици одмахују руком као и на све што се подразумева и не преиспитује, већ свако то једноставно зна. Управо таква питања, све чешће постају предмет расправа на којима се доносе нови закони или се мењају већ постојећи.

Наиме, према најновијим изменама и допунама Породичног закона, уводи се потпуна забрана физичког кажњавања и употребе физичке силе приликом васпитања детета. Посебни саветник министра за рад, запошљавање, борачка и социјлан питања Драган Вулевић за Политику је узјавио да, „Нико неће ићи у затвор, нити ће бити лишен родитељског права ако је дете добило ћушку, чвргу или ударац по гузи. Родитељима ће бити понуђена едукација о ненасилним методама васпитања, и то у оквиру саветовалишта за брак и породицу, развојних саветовалишта, школа за родитеље… Ми смо свесни да нећемо добити резултате за годину дана, јер је мењање ставова и понашања процес за који је потребно време. Шведска је седамдесетих година увела забрану физичког кажњавања деце, па данас скоро петина њих физички дисциплинује своју децу.”. Дакле, с обзиром на то да садашњи закон већ прописује делимично или потпуно одузимање родитељског права уколико родитељ у дужем временском периоду, редовно спроводи физичко насиље над дететом, многима се чини да је оваква мера ипак сувише строга, да умањује утицај родитеља и залази у приватне породичне односе. Према речима Јелене Арсић, професора Породичног права на Факултету политичких наука и редовног професора Правног факултета, слање поруке јавности да телесно кажњавање деце није дозвољено, у оквиру једног прописа, је веома вазан корак у даљем развоју система заштите права детета. „ Међутим, питање на који начин је најбоље регулисати забрану телесног кажњавања деце, будући да правно регулисање такве забране захтева обавезно дефинисање телесног кажњавања, као и правне механизме заштите који ће бити примењени у случају поступања противних забрани. На основу увида у радну верзију текста нацрта измена и допуна Породицног закона из децембра просле године, могу да кажем да ова питања тада нису била адекватно решена. Наиме, из тада формулисаних одредби није било јасно и потпуно уређено шта ће се сматрати телесним кажњавањем деце, а самим тим није се могло ни разумети у којим случајевима и на који начин ће систем реаговати у ситуацији када је дете изложено понашању које се сматра телесним кажњавањем. А то су по мом мишљењу, кључна питања која треба уредити на јасан начин и у потпуности, како би се избегла правна несигурност у примени ових норми. Ако се у томе не успе, мишљења сам да ће забрана бити само „слово на папиру“ и да неће бити постигнут жељени ефекат. Нисам мишљења да самим увођењем опште забране телесног кажњавања деце држава прелази границе дозвољеног и нарушава приватност породице. Напротив, држава је дужна да поштује права детета гарантована Конвенцијом о правима детета и да се стара о њиховој заштити. У том смислу, Комитет за права детета УН је у више наврата указивао нашој држави на неопходност увођења такве забране у Породични закон. С тим у вези, о прекорачењу граница државне интервенције моћи ћемо евентуално да судимо када предложене измене буду усвојене и када будемо у могућности да ценимо на који начин се норме о забрани телесног кажњавања примењују у пракси, а та примена ће умногоме зависити управо од јасноће законске регулативе.“. Неоспороно је да нико са сигурношћу не може да тврди, шта је или које онај који ће јасно дефинисати границу између насиља у породици и родитељске бриге, али и веома опасно дозволити да тако опште и нејасне одредбе буду усвојене без претходног детљаног упознавања јавности са њима. Са правне стране, став је јасан, а сличног мишљења је и Марија Кончар, дефектолог и координатор програма за децу и рани развој удружења грађана „Родитељ“, „Желим да верујем да на овај начин држава покушава да заштити права деце и заштити их од насиља, а не да жели да утиче на породичне односе и „командује“ како ће родитељи васпитати дете. Упркос народном веровању да је батина изашла из раја, ипак је то начин васпитања који дугорочно утиче на дете и ствара зачарани круг насиља. Граница између „командовања“ и заштите деце би по мом мишљењу била да свако зна шта му је опис посла, односно да је обучен да препозна по дете опасне ситуације и по потреби их пријави. Свесност и освешћеност свих који раде са децом и који имају додира са децом је изузетно битна за ову тему.“. Иако се тон добронамерности осећа у готово свим одговорима стручњака, мишљења грађана исказана у већини спроведих анкета на ову тему углавовном су супротна. Готово да не постоје они који се јавно залажу за кажњавање као најбољу методу васпитања, али већина грађана указује на лошу сарадњу између родитеља и просветних радника и кривца виде у законима који су по њиховом мишљењу спроведени исто тако ненаметљиво и добронамерно, али лоше и непотпуно. Није ретко ни да поједини суграђани заузму веома оштар и прекоран став прем изменама Породичног закона, сматрајући га увредљивим за оне који су способни да сами воде рачуна о својој породици, док су другу пак мишљења да овакве промене урушавају породицу и подстичу децу на непослушност, насиље и непоштовање.
Узимајући у обзир истраживање професора Кенета Џоџа са Ђук универзитета, психотерапеут Зоран Миливојевић наводи: „Телесну казну треба гледати у социокултурном контексту у којем се примењује. Ако се у датој култури и породици на телесну казну гледа као на нешто што је уобичајено током васпитања детета, онда и дете на то гледа на тај начин. Али ако се на разумну телесну казну гледа као на насиље и физичко злостављање деце, онда и дете то почиње да гледа тако, и целу ствар доживљава као трауму односно доказ да није вољено.

У нашој култури родитељи традиционално показују деци љубав, а телесну казну користе као један од прихватљивих начина кажњавања. Зато је у нашој култури, у којој две трећине родитеља користи разумно телесно кажњавање, штетно мењати културни образац и у школама деци наметати да је телесно кажњавање од стране родитеља у ствари злостављање и насиље.“. Миливојевићеве тврдње могу се изложити разматрању ако се у обзир узму Данско и Руско васпитање деце. Данци који важе за једну од најсрећнијих нација у свету не познају вику, повишене тонове, правила, негују скромност, емпатију и тимски рад, а деци правила успостављају тек када са седам година крену у школу јер до тада сматрају да деца морају бити деца. Карактеристично за Русе слично је нама, да скоро сваки Рус памти како је у детињству бар једном добио батине од родитеља. Они, међутим не желе да у своје законе уносе измене попут ове, јер њихови стручњаци тврде да се због таквог начина васпитања јављају генерације које су у потпуности неодговорне за своје поступке. Један васпитни шамар, није довољан за почетак провере родитељске компетенције и то је чврст став 93% родитеља у Русији (rs.rbth.com ).
Када се све узме у обзир, оно што родитељима у Србији представља највећи проблем јесте страх од занемаривања и одбацивања српског традиционалног начина васпитања деце према коме је и сам Николај Велимировић говорио: „Дужност је родитеља да не сматрају децу своју за искључиву својину своју, но да их васпитавају мало за себе, а доста за друштво. Мајка природа научила је довољно свако дете себичности, мајка Српкиња нема томе шта да дода но има да одузме.“, те се родитељи питају, зашто би било неопходно записати неписана правила, правити проблем без проблема, заобилазећи тренутне и видне проблеме у образовању, здравству, али и у васпитању.