Студентски радови

Балканска улица као симбол занатлија

24. јун 2017.
Вукашин Недељковић

Репортажа о старим занатима

Балканска улица као симбол занатлија

 

Опевана је у песмама и једна емисија носи име у њену част. Не ради се о жени, већ о улици, која има душу. Некада је важила за место где можете пронаћи све што вам је потребно – од игле до локомотиве. Од 1872. године се није замерила ниједној власти и од тада носи исто име. Балканска улица.

Сви путеви воде у Балканску улицу. Она заузима изузетно место у Београду, смештена је близу Железничке станице. Чини се да је понајвише значајна за „дођоше“ који желе да се одомаће и да Београд називају својим градом. Ко зна каквих и колико је ципела на себи примила ова улица. Некада је била центар занатских, трговачких и угоститељских радњи које су се низале и осликавале живот велеграда. Данас има тек пет зантских радњи, већину локала запоселе су играонице, кладионице, мењачнице, продавнице јефтине гардеробе и сада осликава живот милионског града.

Често се дешава неко копкање изнутра и преиспитивање, размишљање о нечему какво је некада било, а какво је данас. Свакодневно је живописна слика на троторарима у делу калдрмисане улице. Застају људи, гледају излоге и тек понеки декица са штапом у руци отвори једна од многобројних врата. Људски глас скоро и да се не чује од аутомобила. Врева, јурњава, прелазак са једне на другу страну и по која псовка или свирање аутомобила који се налази на крају колоне, чекајући зелено. А они који ходају тротоаром чим уграбе прилику прелазе улицу и ван пешачког прелаза.

Посматрајући људе који обављају телефонске разговоре у журби, реших да урадим све другачије и пођем путем старог декице који разгледа излоге и отвори нека врата.
На радију Жељко Јоксимовић, унутра мрачно као у подруму, на радном столу нема алата, а на зидовима висе предмети од коже, касније сам сазнао да је права, а не вештачка кожа. Право од улазних врата су још једна врата из којих излази Милан Шарчевић, последњи сарајџија (сарач) у главном граду Србије. Избезумљено гледа, преко наочара које су на пола носа. Док смо се руковали осетио сам радничке руке, храпаве, али чисте руке мајстора који одолева времену.

„ Нема синко, нема посла, полако се гасимо.“

Некада је радња у којој је Милан учио занат била само једна од мноштва сарачких радњи у граду, али се од 1956. године када је коњ избачен са градских улица једна по једна затварала, па је и сарачки занат нестао или су се занатлије преоријентисали у неки други позив и правили неке друге предмете од коже.

Сарачки занат је стари српски занат. Сарач је занатлија који израђује предмете од коже, пре свега седла, опасаче, кајасе, футроле за ватрено оружје, бичеве и новчанике.
Навирала су сећања старог мајстора, занео се мало у показивању предмета које је правио са својим учитељем Николом Ракићем. Како је у причи прилазио данашњици све више се осећало незадовољство, огорченост и повишени тон. Од сјаја до очаја. Љутито је говорио о држави која „нема слуха“ о старим српским занатима, која неће ни да окрене главу ка људима који су жељни рада.

„Производи које можеш код мене да нађеш, нема у кинеским радњама, они код мене долазе да копирају… Али квалитет није исти“

Коначно се могао видети осмех на лицу пуном бора. Тада је рекао да ништа не баца и да се сваки део коже може и мора употребити. „Кожа не сме да се баци, ни квадратни сантиметар.“

Разговор се приводио крају, а како другачије завршити причу пуну емоција и искуства, него ли питањем шта и како даље?

Као да је предосећао следеће питање и као да је имао припремљену реченицу. „Сарачки занат се гаси. Нема ко да купује изложене производе.“ Показујући у правцу кожних ташни иза његових рамена.

„Некада је од улице Народног фронта па све до мене (на дну Балканске) постојало 5 сарачких радњи, а сада је једина, не само овде, него у целом граду. Сви занати синко, сви занати нестају. Радим ово зато што морам, јер не знам друго.“

Није мајстор Милан песимиста, јер у прилог његовим тврдњама и предсказањима иде и то да у држави не постоји институција која је пуноважна и која може издати диплому сарача.
Од сваке приче се и огладни, а време је било и за доручак како он каже. Жалостивим тоном је рекао „довиђења“, можда зато што се надао да му је у радњу ушао купац, а не неки студент. И након пар корака узбрдо, осећао се мирис коже и жеља да се неки занат који има дугу традицију не угаси, али и беспомоћ. На улици је и даље иста врева и јурњава, можда је ово неки ритуал да људи испраћају последњи дан зиме и да тако чекају пролеће, радосни, ужурбани.

Жута слова на црвеној позадини пише „Капе Раде“. Ко зна можда тај Раде има нешто позитивнију причу и можда је његово искуство другачије од Милановог, помислио сам. Црвена врата, полуотворена, на вратима звоно које сигнализира улазак муштерије. Дочекала ме госпођа, кратко ошишана која „само ради“ у капаџијској радњи. Десно од улаза, на зиду виси диплома и црно бела фотографија Радослава Степановића, који је преминуо. Ова радња има дугу традицију и још једна реткост у главном граду. Радослав Степановић је капаџијску радњу отворио 1950. године, а онда преузео његов син Бранислав који је понудио овај посао свом зету Горану. Од тренутка када је Горан преузео посао прошло је нешто више од 15 година и проширио је делатност и у радњу увео и шешире. Радња је остала иста као и пре, може се видети на врху у челу радње натпис „Наш рад, наша реклама“ испод рекламе су качкети, а лево од врата се могу наћи шешири, десно се поред поменуте дипломе и фотографије оснивача радње може видети огледало, као и сат у облику војничке капе. Превише детаља за овако мали простор.

„ Радимо, посао није као некада, знамо и за боље дане, али радимо.“ У Балканској улици се педесетих година, прошлог века могло наћи 11 капаџијских радњи, а данас је остало свега 2 радње. Мењали су се режими, председници, муштерије, мода, али не и изглед овог локала у својој дугој историји. „Већина занатлија се не може похвалити оваквим искуством. Занатске радње се гасе брзином светлости, прогутане од стране великих система. Када се угасила текстилна индустрија у Србији, нису имали више где да набављају материјал. Ми данас материјал набављамо из Аустрије, Чешке и Италије.”

Саставни део сваког посла су и захвалне муштерије, које се радо враћају. Мислио сам да ћу добити одговор да шешире или капе купују неки чика Дјоле, деда Васа и тако даље. Али сам добио несвакидашњи одговор.

„Раде Шербеџија, (купује овакве показујући ми на браон шешир), Петар Краљ и Љуба Тадић док су били живи.“

Док је ово причала у руци сам држао качкет који чувени детектив Шерлок Холмс носи.
„Е баш такве качкете носи Матија Бећковић. Пре неколико недеља је био код нас.“
Разгледао сам по радњи и тачно изнад огледала видео сам исечак из новина који је урамљен. Писало је: „Др Дабић је овде куповао шешире док се крио по Београду.“ Полако сам окренуо главу у леву страну ка госпођи и одмах ме је сачекао одговор.
„Да, Радован је често свраћао код нас, пошто се он представљао као доктор Дабић, као биогенетичар лечио је синусе Горану, пили смо кафу са њим.“
Привели смо овај разговор крају, пун утисака и са мало више оптимизма сам напусти капаџијско – шеширџијску радњу, јер је једна реченица обећавала.
„Ништа вредније од заната. Ако имаш занат у руци сигурно нећеш бити гладан.“