(Ба)лет изнад кукавичјег гнезда

„Моји другови из одељења су већ са 15 година знали чиме желе да се баве и шта желе од себе да направе. Успели су и сада играју на сценама светских позоришта. Сигурна сам да постављају себи све више и више циљеве“, рекла је балерина Јана Јовићевић, некадашња ученица Балетске школе „Лујо Давичо“ у Београду.

Према писању лондонског „Телеграфа“ балет је треће најпопуларније занимање међу дечацима узраста од 2 до 12 година, одмах иза лекара и фудбалера. Уметничка игра је у Србији, чини се, под великом сенком горостаса данашње уметности.

„Родитељи у Србији у већини случајева подржавају одабир занимања детета у односу на његове афинитете, колико год да је материјална ситуација тешка. У смислу жеље за бављењем уметничком игром, у стопу пратимо европске стандарде, али недостаје институционална подршка“, указала је Снежана Арнаутовић, професорка на Институту за уметничку игру.

Игра као исконска потреба човека некад није подржана у друштвеном систему, и често се целокупна борба за променом заснива на труду појединаца. Медији и институције у томе играју веома значајну улогу. Популаризација игре у медијима, довела је до тога да се на игру не гледа као на табу, већ као на ствар престижа. У класичном балету, посебно у дуетним играма подједнако је битна фокусираност, техника, концентрација, уметнички израз и мушког и женског играча, као и у сваком партнерском односу. У соло деоницама свако има могућност да изрази све набројане епитете на најбољи могући начин.

Италија, Велика Британија, Француска, Холандија и Данска неке су од земаља које имају вишевековну балетску традицију. Тамо су играчи поштовани, добро плаћени и обезбеђени када су у питању повреде или професионална транзиција. То не значи, међутим, да конкуренција није сурова или да су уговори доживотни – напротив. Историја балета у земљама бивше Југославије је релативно кратка, а однос према балетским играчима на Балкану одувек је био чудан. Штета, јер се ради о уметности која не познаје границе.

Основну балетску школу у Новом Саду похађа десет дечака, а средњу шест, што је преседан у Србији. Новосађани тако руше устаљену предрасуду да је балет занимање резервисано за женски пол.

„Поносни смо на то што је током 70 година постојања наша школа однеговала велики број баш мушких балетских играча. Оно што је и последњих година стварно једна тенденција јесте све већи упис дечака. Наравно, то никада није већи број од девојчциа, али с обзиром на то да у Србији постоје три балетске школе, новосадска је баш позната по дечацима и то изузетно талентованим“, истакла је Сања Вучуревић, директорка новосадске Балетске школе.

Вучуревићева је нагласила да разлоге раста популарности балета међу млађим дечацима види у разбијању табуа у друштву промоцијом игре кроз различите медије.

Дечаци који се опредељују за балет сукобљавају се са предрасудама да је то занимање претежно за женски пол. Уз то неретко иде и стереотип да су балетани хомосексуалци. С обзиром на то да друштво уме да буде немилосрдно и не прихвата различитости, Аја Јунг покушала је да да одговор на питање зашто долази до тога и како се дечаци данас носе са тим.

„Иста је вероватноћа да сретнете хомосексуалца у балетској компанији, као и да га откријете у фудбалском клубу. Волела бих да ти опасни дечаци покушају да своје тело доведу у ту врсту дисциплине и вештине да могу да га открију на сцени, а да то не буде смешно! А тек да скоче један grand jeté… Нама је између осталог у генима да омаловажавамо сваку вештину и успех. Тако да се лакше вари сопствена киселина ако нешто што је добро, успешно и другачије назовемо неким другим именом, и сортирамо у неки други ред. Са друге стране, геј лоби је у свету балета моћан као и у свакој другој професији. Иако више верујем у рад, ред и дисциплину. Јер у овој професији колико год да вас неко подржавао, ако нисте дорасли сцени, публика ће бити окрутна. Не може ни један лоби да вам заувек пуни сале.“

Матурант новосадске школе Иван Салонски балетом се бави од 15. године и сматра да на то сада сви гледају као на нормалну ствар.

„Бавио сам се спортским плесом од пете године. Када је моја партнерка прешла на балет и ја сам уписао балетску школу, иако су се родитељи противили. Све ове године сам срећан у балету и сада сам чак поднео захтев за стипендију на балетској академији у Москви“, наводи Салонски.

Салонски је навео и да је као млађи трпео прозивке због балета, али да су временом то сви прихватили и вероватно схватили да, када девојке могу да играју фудбал, и мушкарци могу да играју балет.

„Уметничка игра је напредовала и на неки нацин придобила дечаке, али још увек не довољно. Сматрам да долази до смене генерација код родитеља, у смислу да сад већ имамо родитеље који нису примитивних схватања, као што је то некада било, и самим тим деца не одрастају у конзервативној средини која их спутава да се баве чиме желе“, нагласио је Марко Дубовац, солиста Српског народног позоришта и асистент при настави у новосадској Балетској школи.

Филм Billy Elliot из 2000. године пољуљао је на светској сцени стереотипе о дечацима играчима причом о 11-годишњаку који, у јеку штрајка рудара, сања да постане балетан. Арнаутовићева је додала да и поред тога што се таленат често не препознаје у државним оквирима, постоје одређени стандарди и мерила. Један од тих талената јесте студент Института за уметничку игру Јакша Филиповац, добитник стипендије за ImPuls Tanz.

Никола Стаменовић је по завршетку средње машинске школе у Суботици уписао средњу балетску школу у Новом Саду и данас редовно игра у Српском народном позоришту.

„Млађи дечаци можда и нису толико посвећени, али када дођу у средњу школу све схватају много озбиљније. У школи смо подељени у класе од максимално 8 ученика, подржавамо једни друге и права смо мала породица. Када човек одрасте, више нико не гледа да вас исмеје. Схватају да играти балет није лако, и да захтева много одрицања. Ту су часови, пробе представе“, рекао је Стаменовић.

Ђаци балетске школе у Новом Саду усагласили су се око тога да их пријатељи разумеју, да се не љуте што немају много слободног времена, јер су свесни њихове максималне посвећености и жеље да професионално заиграју балет и изграде велике каријере. И породице и пријатељи упознати су са тим колико је балет тешка професија и да тиме не може свако да се бави.

„Траженији су и нема толико конкуренције међу њима. Због одрицања балетски играчи брзо одрасту, али, у суштини, остану деца“, навео је Јовица Митровић, солиста балета Народног позоришта у пензији.

Период адолесценције је веома буран за личност појединца јер интензивно поставља низ питања која иду све до дефинисања личних вредности, све до постављања и остваривања циља.

„Уколико породица из које дете потиче високо вреднује одређену професију, бављење њоме је позитивно мотивисано. Ако за пример узмемо средину која има негативан став према дечацима који се баве балетом, видећемо да околина не мора имати пресудан утицај уколико је породица кохезивна, високо функционална и пружа подршку“, рекла је Милица Ђорђевић, психолог.

Решење за немилосрдне етикете „налепљене“ на плећа балетских играча, по мишљењу психолога, крије се у информисању.

„Припадници групе према којој се гаји предрасуда могу имати снижено самопоштовање, комплекс ниже вредности, мање су ефикасни и не напредују. Предрасуде се заправо заснивају на погрешним информацијама, а социјални психолози саветују најпре адекватно информисање, али и повећање контаката са групама које су етикетиране. На путу разбијања сурових предрасуда ваља оформити неформалне контакте, заједничке циљеве са њом и у идеалним условима чак и законски оформити право једнакости“, додала је Ђорђевићева.

Погрешно у целој причи о уметничкој игри јесте систематизација нашег образовног система и професионалног опредељења, такође и једностраност назива балетски играч. У Србији поред класичног балета млади имају могућност да добију диплому савременог играча или играча народних игара. Није реткост да се играчи који заврше та три смера често баве и осталим видовима игре као што су street dance, хип-хоп, џез, латино или да се опробају у кореографским водама. Иако систематизација није до краја спроведена, популарност за игру као уметнички израз расте подјенако и код дечака и код девојчица.

„Најдужи је пут спознавања себе као уметника. На том путу је тешко изборити се са свим препрекама које се наметну, почев од неприхватања околине па све до издвајања из исте. Та иницијација је врло важна за једног уметника, јер тада заиста прихвата себе као таквог, што и јесте најбитније. Не треба се свега у животу одрећи зарад циља. Не треба радити против себе већ слушати себе, тако ћете знати чега се и колико треба одрећи“, завршио је Дубовац.